Jako me dirnula izjava učiteljice okupljenim roditeljima i bivšim đacima ispred OŠ „Banović Strahinja“: „Dajte da u ovoj zemlji imamo dane radosti, da nemamo više, na svakih 5-6 meseci, dane žalosti…“

 U poslednjih mesec dana, a posebno u poslednjih nedelju dana, svedoci smo brojnih izjava i postupaka koje odišu dostojanstvom, iskrenošću, solidarnošću, lepotom, zrelošću…

Naravno, govorim o studentima, njihovim profesorima, roditeljima dece osnovnih i srednjih škola, nastavnicima, učiteljima i građanima koji uporno, svojim stavom i protestima, pokazuju da postoje ljudi i da postoji deo srpskog društva koji je i te kako zdrav, koji potpuno shvata pojam dostojanstva, slobode, odgovornosti, vrednosti, znanja, zalaganja… čega dobrog sve ne.

Mnoštvo je divnih poruka.

Odluka da se izađe na ulicu, da se svojim potpisom podrže studenti, da se na društvenim mrežama napiše kritika vlasti ili jasno podrže protesti, sada već postaje epidemija. Većina građana ima potrebu da uzme aktivnog učešća u borbi za ono najplemenitije čemu čovek može stremiti. Probudila se nada.

Ponovo se probudila jaka i iskrena želja za dobrotom. Za životom sa smislom, za mogućnošću da budete srećni. Srećni u Srbiji. I zato me pogodila izjava učiteljice, koja želi dane radosti. Tom izjavom govori u ime svih nas da smo kao ljudi i kao društvo zaboravili na dane radosti u ovoj zemlji. A tako ih želimo.

I onda u svim događajima, gostovanje rektora Univerziteta u Beogradu, sednici Odbora za prosvetu u Narodnoj skupštini Republike Srbije i njegova izjava pred predstavnicima korumpirane vlasti:

 „Univerzitet u Beogradu je u potpunosti stao uz studente. Ogromna većina, nastavnika, profesora i istraživača podržava zahteve studenata. Mislimo da su njihovi zahtevi opravdani iz više razloga i da su oni mnogo važniji od tema koje ste na početku izneli i koje se tiču nadoknade nastave, budžeta, studentskih domova. Ono što bih hteo da naglasim – taj studenstki bunt je zapravo rezultat njihove samosvesne predstave o stanju u našem društvu, da su oni ustanovili i to javno rekli, da postoje određene pojave u društvu na koje oni reaguju, koje nisu zakonite, koje nisu moralne i mislim da je to važnije od svega ostalog…“

Do skora sam mislio da je ovako nešto nemoguće da se dogodi. Nadao se jesam, ali sam mislio da se neće desiti. Opet, život je pokazao da ima svoj poseban put. Ovoga puta život je našao način da se čitav jedan narod podigne na noge dostojanstva, a da ta energija krene od onih koji predstavljaju budućnost tog istog naroda. Od najvrednije i najvažnije osnove  – od budućih akademaca.

Svedoci smo važnih poruka, koje javnost, mladi i mnogi drugi nikada nisu čuli do sada. Profesori vide vrednost u svojim učenicima, u stavu omladine. Ukazuju javno da nije nevažno proizvoditi polufabrikate u fabrikama, ali je mnogo važnije stvarati sistem dobrih vrednosti, uređen životni ambijent… Život sa smislom.

I svi sada polažu najvažniji ispit u životu. I studenti, i profesori, i advokati, i inženjeri … Ceo jedan narod.

Ispit zrelosti i svesti. Dostojanstva i odgovornosti.

Građani Srbije, za razliku od onih koji vode državu, nisu ni nestabilni, ni emotivno nezreli.

Ovo je Srbija koju dugo sanjam.

Zemlja pristojnih ljudi, zemlja znanja, zemlja pametnih mladih ljudi, zemlja duhovitih, odgovornih, smelih, odvažnih, dostojanstvenih, uspravnih ljudi. To pokazujemo da jesmo i da možemo da budemo.

I zato je ovo vreme u kome se piše dobra strana istorije ovog naroda i ove regije.

Mladi i studenti su probudili uspavanu kreativnu energiju u svima nama. Dugo potiskivanu i skoro zaboravljenu. Namerno oblaćenu. I to je i najveći zločin ove korumpirane vlasti. Ubijali su godinama ono dobro i ono najbolje u nama. Solidarnost, empatiju, znanje, istinu…. bukvalno svaku dobru stvar su unizili i bacili pod noge. Najveća moguća degradacija i uništenje jednog naroda. Kada vrlina postane teret i kada zlo postane prioritet. Kultorološki pad.

I onda, u ambijentu decenijskog silovanja svesti i duše jednog naroda studenti su stali uspravno i jasno poručili da ove zemlje i njene budućnosti nema, ako se ne probudimo iz košmara. 

Ako se neko pitao kako počinje buđenje naroda, evo neka gleda. Neka bude savremenik, svedok i učesnik buđenja i ozdravljenja jedne zemlje.

Studenti su pokazali i još jednu stvar: ono što zračiš, to i privlačiš. A oni su privukli i podigli na noge najvrednije i najbolje delove društva. Privukli su dobrotu i probudili radost.

I zato je učiteljica OŠ „Banović Strahinja“ rekla tešku i golu istinu: dugo nismo živeli radosne dane. A zaslužili smo.

Takvu Srbiju sanjam. Srećnu.

Miodrag Gavrilović

FOTOGRAFIJE: Fonet