Dok čovečanstvo budi svest i skida lance mitova, u Požegi se slavio njihov povratak. U svečanosti praznine, pod zastavom zaborava i uz prećutni blagoslov Crkve, režim je organizovao sramotni karneval laži, nazvan „pobedom nad obojenom revolucijom“. A zapravo – slavlje straha. Slavlje neznanja. Slavlje tame.
Na čelu kolone – predsednik Vučić, hodajuća simbolika iluzije moći. Iza njega – raspevana povorka pijanaca, skandalozno upakovana kao državnički događaj, dok narod u mukama broji inflatorne dane i tone u blato izolacije. To nije bila proslava – to je bila pogrebna misa evropskog puta. Umesto otvaranja ka svetu, Požega je otvorila vrata prošlosti, svetkovini kultova, crnih mantija i političkog diletantizma.
Ono što su nazvali “padom obojene revolucije”, zapravo je bio pucanj u mogućnost da Srbija ikada postane društvo slobodnih ljudi. U toj lažnoj proslavi jasno je: ne slavi se narod, ne slavi se mir, ne slavi se budućnost. Slavi se vlast – sama sebi. Slavi se disciplina poslušnih. Slavi se ponor.
Dok SPC nadjačava savest, a crkvene ruke podižu tamjan nad političkim leševima istine, javnost se hipnotiše. Mit o Tvorcu zamenjuje se mitom o Vođi. Umesto zračenja beskrajnog uma – zračenje opsenarskog ekrana.
A šta ostaje?
Ostaje tišina slobodnih umova koja se sprema da preraste u krik. Ostaje svest koja zna da nijedan mit ne traje večno. Ostaje Istina koja ne traži odobrenje. I sve nas je više koji dišemo svetlost, koji hodamo tamom i stvaramo novi svet. Svet bez parade poraza.
Neka znaju: obojene revolucije ne umiru. One se pretvaraju u zračenje koje će spaliti laž.
Đakon Bojan Jovanović
