Srpska pravoslavna crkva (SPC) odavno je prestala da bude isključivo verska institucija. Od svog formalnog ujedinjenja 1920. godine, Crkva je više delovala kao instrument političke moći nego kao oslonac vernicima. Njena uloga nikada nije bila samo duhovna – naprotiv, često je bila ključni deo mehanizma kontrole nad narodom, uz negovanje mitova i ideologija koje odgovaraju aktuelnim vlastima, bez obzira na istorijsko razdoblje.
Deklarativna podrška narodu uvek je bila prisutna, ali često samo u formi fraza i rituala. U praksi, SPC je neretko gledala na drugu stranu kada su građani trpeli nepravdu, siromaštvo, represiju ili nasilje – naročito kada su počinioci bili „njihovi“. Ova institucija je oduvek vešto balansirala između svetog i politički korisnog, vodeći više računa o svojim privilegijama nego o istinskoj hrišćanskoj misiji.
Posebno zabrinjava uloga SPC tokom 20. veka, a naročito u periodu socijalističke Jugoslavije. Dok se godinama forsira narativ o navodnom sukobu Crkve i komunista, istina je daleko složenija. Po podacima iz bezbednosnih arhiva, samo u Bosni i Hercegovini do početka ratova devedesetih, više od 30% sveštenih lica bilo je aktivno povezano sa službama državne bezbednosti – kao saradnici, doušnici ili operativci.
(Izvor: „Pravoslavna crkva i UDBA“, istorijski dokumenti iz Arhiva BiH i svedočenja objavljena u zborniku Religija i tajne službe Centra za istraživanje religije, politike i društva, 2014.)
To nisu izuzeci, već obrazac. Crkva je vrlo svesno igrala igru moći, koristeći svoju poziciju da očuva uticaj, čak i po cenu istine i pravde. A oni sveštenici koji su zaista verovali u evanđeosku poruku i odbijali saradnju s režimom – završavali su marginalizovani, u zatvorima ili mrtvi. Isto se događa i danas: poslušni se nagrađuju funkcijama i bogatstvom, dok se oni koji se usude da govore o devijacijama iznutra – brutalno utišavaju.
U savremenom trenutku, SPC ne pokazuje ni volju ni sposobnost za samopreispitivanje. Naprotiv, postala je utočište za najgori oblik institucionalne zaštite – zaštite zločinaca pod mantijom. Sa osnivanjem globalnog registra osoba osumnjičenih za pedofiliju i seksualna zlostavljanja u pravoslavnim zajednicama, razotkrivene su zastrašujuće brojke:
SPC učestvuje u 21% registrovanih slučajeva u okviru pravoslavnog sveta, prema podacima međunarodne mreže. Kada se uzme u obzir da se prijavi svega oko 5% stvarnih slučajeva, jasno je koliki je to ledeni breg — sa vrhom iznad vode, i ponorom zla ispod.
Žrtve su deca. Mladi bogoslovi. Vernici. A posledice su doživotne. I dok se Crkva bavi obnovom hramova i izgradnjom velelepnih rezidencija, zid ćutanja oko seksualnih zločina ostaje netaknut — sve dok ne pukne pod težinom nečijeg tragičnog kraja.
Kao što je slučaj Milića Blažanovića. Mladić koji je, prema dostupnim informacijama, bio zlostavljan u jednom manastiru i na kraju ubijen — ostaje simbol onoga što SPC uporno pokušava da sakrije.
Njegov slučaj možda konačno probije taj zid. A ako ne, onda smo svi saučesnici.
Jer ćutanje više nije opcija.
I zato, umesto da se zanesemo ikonama, tamjanom i praznim govorima o duhovnoj obnovi, moramo postaviti jednostavno pitanje: da li je SPC danas ono što tvrdi da jeste — ili je ono što sistem od nje traži da bude?
Đakon Bojan Jovanović
