Još u vreme moje mladosti, mogao je Srbin iz Šumadije otići u Sekelj, Erdelj, ili Beč i svuda bi bio primljen kao svoj među svojima. Knez Sima Marković, otišavši u opancima i seljačkom odelu među bogate, u redengote i šimike obučene i veoma bogate tršćanske Srbe, rekao je, tražeći novce za ustanak, bez zazora: „Nisam došao da vas molim, već računam da sam došao među svoje po svoje“. I – najbogatiji Srbi odvojili su polovinu svoje imovine. Svedočanstvo o tome ostavio je Dositej u poslednjem svom delu „Jastuk groba mog“. 

Danas, od deset Soraba, devetorica polovinu imovine ne bi dobila ni od rođenog brata.

Zanimljivo je da smo Srbi – kao zajednica sećanja i očekivanja – najviše bili dok to nismo ni znali. Nemam, naravno, dokaz, ali misli da su reči poput „Srbin“, „srpski“ ili, kod bezmozgovića omiljeno „srBski“, više puta izgovorene u poslednjih trideset godina, od udbaškog buđenja srBskog nacionalizma, nego za hiljadu godina pre toga.

Stalno, otužno i mučno ponavljanje „Mi, srpski patrioti; Mi, Srbi; Mi, pravoslavni vernici“, koje se čuje na sve strane, pokazuje nesigurnost u identitet, potrebu da se kroz gomilu stvori i potvrdi ono što se u ličnosti nema. Tu, naravno, ne računam policijske Srbe, koji cvrkuću kako im se naredi.

Mi smo, za jedan vek, prešli put od organskih Srba, preko građanizovanih Srba, do srbizovanih građana, što današnji Sorabi jesu. Da policija ne ulaže nešto para u srBski patriotizam, sasvim bi se ugasio.

I – dok je prethodno, zdravo srpstvo – počivalo na posedu, na slobodnim seljacima koji jedu svoj hleb svojim zubima, moderni patriotizam je čudno uvezan s radnim mestom, platom, a ako toga nema, biće dosta i karton ulja, ili dvadesetak jura. Obraz nam ne da da za manje od dvadeset jura budemo Srbi.

Očigledno je da je negde, u nekom periodu, došlo do sloma srpskog naroda i njegovog preobražaja u građansku splačinu, samo ne možemo d se dogovorimo oko toga kad se i kako to desilo i da li je pretvaranje u demokratsku splačinu napredak, ili nazadovanje.

Odbacićemo, u razmišljanju, sve idiotske pretpostavke o slomu, poput one da su za njega krivi Tito i komunisti, jer one potpuno isključuju naše učešće u procesima i sve uzroke vide kao spoljne¹. Istina je da su neki procesi delovali na širem planu, kao što su urbanizacija i industrijalizacija, ali je istina i da smo se prema svim tim procesima odnosili indolentno, kao da nas se uopšte ne tiču i kao da nikakvo dejstvo na društvo ne proizvode.

Sve tvorevine našeg naroda, od vere i običaja, do tradicije i morala, nastale su u tačno određenom društvenom miljeu, odnosno u seoskom, tradicionalnom društvu. Sve procese i sve političke sisteme koji su protutnjali ovde, a protutnjali su svi, dočekali smo krajnje nespremni, bez plana i ideje kako se prilagoditi vremenu. Nekako smo, infantilni kakvi jesmo, mislili da će se sve samo namestiti. Elita nije postojala, inteligencija se odnarodila, a politički sistem je, bez obzira da li je bio parlamentarna monarhija, ili socijalizam, propovedao progresivizam i tehničko-tehnološki napredak, koji će čoveka odvući u humanističke visine u kojima nikad niko nije bio.

Istorijski optimizam je uvek bio religija plitkomislećih ljudi.

Za manje od jednog veka, prešli smo iz mlađeg neolita u industrijsko društvo; za dvadeset godina smo, iz konzervativnog, seoskog života, prešli u seksualnu revoluciju; u samo nekoliko dana smo sa čučavaca prelazili u luksuzna kupatila. Turizam, supermarketi, mediji, čiju podmuklu prirodu smo kasno primetili, relativno lagodan život i organizovana zabava, počeli su da nas neosetno korumpiraju. Počeli smo malo i da čitamo, da češće menjamo gaće i još češće partnere, verujući da će za pet godina biti pobeđena tuberkuloza, za deset rak, a da za dvadeset godina više neće i moći da se umre.

Posledice svih ovih procesa se nisu mogle izbeći, jer su oni bili gotovo planetarni, ali su se mogle ublažiti. Nije imao ko, međutim, kao ni danas, da sagleda zbivanja u realnom vremenu, da oceni epohu i ono što ona sa sobom donosi i da smanji štetu, kad se već nije mogla izbeći.

Ono što će vam svakako pasti u oči je da su i drugi narodi podlegli čarima potrošačkog društva, ženske emancipacije, seksualne revolucije i ljudskih prava, ali smo mi otišli dalje: do iskorenjivanja i gubitka identiteta.

Idući, naravno, kao što samo mi umemo, iz krajnosti u krajnost, prvo smo srpski identitet tražili i tamo gde ga nema (Makedonija, Sandžak, Krajina), a sad ne možemo da ga nađemo ni u Kragujevcu. Jednu generaciju kasnije, tražićemo ga u Ontariju, ili Čikagu. Dok smo ubeđivali Hrvate i Muslimane da su oni, u stvari Srbi, dotle smo mi prestali da budemo Srbi i podelili smo se na kosmopolite, manekene srpstva i pravoslavlja i bedne ostatke onoga što smo nekada bili, koji ne stižu  da beknu od prve dve grupe². 

Srbi, iz nekog razloga, koji meni nije jasan, veruju u pobunu, do koje neće doći, osim ako je ne izazovu isti ovi koji sada kontrolišu situaciju. Upadljivo ćutanje i vlasti, i opozicije, o kolonijalnom i okupacionom statusu Srbije, pokazuje da i jedni, i drugi, računaju, u budućnosti, na pomoć kolonizatora u borbi za vlast. Linija političke borbe, unutar političkog sistema, na taj način je zatvorena.

FOTO: Wikipedia

Narod je obezglavljen nedostatkom ikakvih suvislih ideja i projekcija budućnosti, a za slučaj da bi i mogao da se probudi, postoji industrija anestetika, od Farme i Parova, do internet televizija, koje služe sluđivanju i bekstvu od stvarnosti.

Uprkos relativno  zatvorenim medijima, debata je ipak moguća, može se unedogled pričati o veri, crkvi, reptilima, masonima, ravnoj Zemlji, ali  socijalno-ekonomski model mora ostati nedodirljiv i  o njemu rasprave nema. Socijalni darvinizam, ali onaj najniže vrste, postao je religija epohe, a protiv njega ne dižu glas ni crkva (koja vajdi na njemu), ni intelektualci, da od dresirane gomile ne bi bili optuženi da su komunjare, pa čak ni pauperizovani radnici i lumpenproleteri, koji su zadovoljni svojim položajem, jer u im očekivanja od života veoma mala³.   

Komunizam, poslednja velika ideja epohe, učinila je da ljudi, u priličnoj meri budu izjednačeni, odnosno da stanove dobijaju i pismeni, i nepismeni; da škole budu dostupne i idiotima; da jedu i lenji…ali, u jednoj stvari ipak nije prevario nišče, lumpenproletere i svetinu: znali su da su najviša zvanja ipak rezervisana za vrednije, pismenije i stručnije,  koje  masa, inače, mrzi upornom, ali veoma snažnom mržnjom. Tek ovo vreme je dovelo do relaksacije: nišči su na najvišim društvenim položajima videli one slične sebi: nepismene, gramzive i proste ko dupe. San o jednakosti i jednakim šansama za sve je konačno ispunjen. Komunisti su imali san o jednakosti za sve pod jednakim okolnostima, ovi imaju drugačiji koncept: jednakost za sve, bez obzira na okolnosti, uz obaveznu moralnu i vrednosnu zapuštenost. Ima li ičeg demokratskijeg? Kada naši teoretičari krenu da seru o popravci demokratije, treba da imaju ovo u vidu. Demokratija je dostigla šemu: jedan čovek – jedan glas – jedan sendvič, pri čemu je prigovor protiv sendviča besmislen, jer je prigovor protiv ljudske prirode. Creva su, danas, na kraju civilizacije, rukovodeći organi. Mozak je, za gomilu, ionako samo mučilište duše.

Naravno, ova savršena jednakost, baš ovakva, je moguća zato što mi ne kontrolišemo politički sistem ni u detaljima. Ko vodi politiku, potrebuje ipak nešto bolji ljudski materijal, ko samo sprovodi tuđu, potrebuje debile i time dostiže vrhunac demokratije.

Biće interesantno da li će, u budućnosti, biti uspostavljen uslovni refleks drugog reda. Refleks prvog reda bi bio: glasa za Vučića, jede sendvič. Refleks drugog reda bi bio: glasa za Vučića i dobija da gleda sendvič i luči pljuvačku na prazno. Ja verujem da je to moguće i mislim čak da nije nepravo. Životinjska priroda čoveka, skupa sa nedovoljnom pameću većine je biološka činjenica, protiv koje se ne može izjaviti prigovor. Pitanje političkog sistema nije postoji li, ili ne ta činjenica, već kako se upotrebljava. Dok su se komunisti skrupulozno pretvarali da su idioti pokretači istorije i najvišeklasno dostignuće u istoriji, Vučić se – po instrukcijama, ali ne bez ličnog cinizma – pretvara da postoje samo idioti i izdajnici i da je to čitav vaš životni izbor. A, izdajnik je, to znamo, teška reč, zato budimo idioti. To je srpski i patriotski.

1 – Ima vickastih i dovitljivih antikomunista – UDBA nije proizvodila samo idiote, već i pametnjakoviće – koji su uočili da je među komunistima bilo mnogo Srba, pa su problem uništavanja Srba od strane komunista rešili jednostavno, zaključivši da komunisti nisu Srbi. Dokaz: da su Srbi, ne bi bili komunisti. Po meni, cela priča dokazuje samo jedno – da su njeni tvorci kreteni.

2 – Ne treba se zavaravati: braća su podelila sudbinu s nama. Hrvatski i bošnjački mentalitet kritično zavisi od vere, što pokazuje da je sam identitet iščezao i da ima smo egzoskelet u vidu crkve, koja drži nacionalno telo da se ne raspadne. Vrede, odnosno organski su, samo oni identiteti koji nisu vezani za religiju. Nemcu je, primerice, u nekom trenutku glava mogla da zavisi od toga da li je katolik, ili protestant, ali ne i to da li je Nemac.  Bošnjak koji nije musliman, ili Hrvat koji nije katolik, su veoma retke, pa time i za njih same dragocene, pojave.

3 – Sećam se živo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada su sindikati kupovali stotine hiljada karata za pozorište, operu i balet i sećam se radnika koji ulaze u pozorišta kao u gasnu komoru. Ono što odbijamo da vidimo je da velika većina ljudi nema potrebe koje nisu neurovegetativne prirode, što je veoma pogodno za politički sistem.

Milan Milenković