Slom (deo prvi)

Koji je to čip za samoprepoznavanje jednog naroda? Kako mi znamo da smo drugačiji, da se razlikujemo od drugih?

Bezbrojne su definicije naroda i nacije u literaturi, posebno onoj udžbeničkoj, a  meni je najbliža ona koja kaže da je jedan narod zajednica sećanja[1] i očekivanja[2].

Mali skok na prvu rečenicu: ideje da su svi narodi isti, da postoje opšteljudske težnje i očekivanja, osim što su pobrkale biologiju sa sociologijom, poništile su i osobenost svakog etnosa, ali ne u stvarnosti – jer je to nemoguće – već u svetu ideja bledih, beskrvnih teoretičara, iz kojih je iščezla rasa, pa misle da je iščezla i iz drugih i namoravaju ih da to priznaju.

Kod građanizovanih masa, bezobličnih i besimboličnih,  prostor je pobedio vreme. Pojavile su se večne, od vremena oslobođene istine, kao one o ljudskim pravima, podeli vlasti, ili vrednostima individualizma. Naravno, pretpostavke o tim utvarama razuma su idiotske, jer ne postoji ništa što je odvojeno od struje života i protoka vremena. Primerice, komunističke večne istine u trajale oko sedamdesetak godina.

Isti je slučaj i sa religioznim istinama: iako su, pred vernim stadom, nazvanim tako zbog inteligencije koju poseduje, verske istine čist prostor, dakle oslobođene su vremena, te su vanvremenske i večne, postoji veoma obimna istorija, recimo, hrišćanstva, koja bi bila nemoguća da vremenska dimenzija ne radi, iako se odriče. Ona se, dakle, može odreći, ali ne i ukinuti, jer ne postoji ništa što je odvojeno od života, a time i vremena[3].

Problem sa građaninom, a mi danas jesmo građani, jeste u tome što sve njegove prividne vrednosti, kao što rekoh, imaju vanvremenki karakter. Visoki ideali protivureče opštem opadanju vrednosti, morala, pa čak i elementarnog ljudskog  poštenja. Ispada kao neka sprdnja: najviše duhovne nivoe dosežemo, najveći pravoslavci postajemo baš kad smo, kao ljudi, najgori. Do ljudsko-pravaških visina, gej prava, individualizma, ne dođoše oni čelik-ljudi koji su pregazili Kajmakčalan, nego govanca, koja Avalu ne bi pregazila po junskom danu.

Svima nam je, bilo kao jasna misao, bilo kao mutno osećanje, jasno da je sve ovo jedno ludilo, koje ne vodi ničem dobrom. Lopovi ne mogu da budu gospoda, kurve ne mogu da budu gospođe, gadne babe iz NVO sektora ne mogu da budu nosioci nikakvih vrednosti, taman koliko ni Nenad Čanak ne može da bude promoter neke dijete.

Ipak, građanin je, kako god ga razumeli, na nivou Robespjera, Žarka Koraća, ili Žike Obretkovića, opasan baš zato što su njegove numine oslobođene vremena. Nemati, čak odreći prošlost, znači  nemati obaveze prema precima i zajednici sećanja. To znači, ako zvuči komplikovano izvinjavam se, moralnu aposteriornost. Uz pretke, dakle uz postojeći moral, mi unapred znamo šta je ispravno i moralno, šta ne. Odbacivanje predačkog morala i sistema vrednosti znači sledeće: delaćemo kako nam se hoće, pa ćemo to delanje, naknadno, proglasiti  za srž morala, što je njegova direktna negacija, jer on jeste moral zato što u osnovi svojoj ima dispoziciju[4].

Uprostimo: iako nisam homofob, neverovatno mi je da od sv. Save do Njegoša i kneza Miloša i od Miloša do Tita, a bilo  je tu na stotine umnih glava, niko nije video vrednost manjinskih prava i radost gej parada, a videli su Nataša Kandić, ili neki Azdejković, neki usranko Tadić, ili njegov genijalni sledbenik Vučić. Ispada da smo sve genije, u hiljadugodišnjoj istoriji, imali unazad 20 godina.

Dakle, šta smo mi? Šta smo mi sebi, jedni za druge: braća, rod, jedinstvo sećanja i nadanja, ili hranljiva podloga, kojom i na kojoj ćemo se hraniti jedni drugima, videvši u tuđoj propasti šansu za sopstveno uzdizanje? Nekada smo bili jedno veliko „Mi“, naspram čitavog sveta, duševno jedinstvo (a ne duhovno, kako bi rekli neopravoslavšćujući) i, sama po sebi razumljiva, spremnost da se to „Mi“ brani.

Atomiziran građani ne znaju za „Mi“; u centru njihovog Kosmosa je „Ja“. Tamo gde je nekad stajalo pripadništvo, sada stoji nastrojenje, odnosno ideološki doživljaj zajednice, anorganski umesto organskog doživljaja sveta i svega u svetu. Otadžbina, zemlja otaca naših, to jeste samo pod uslovom da zadovoljava naše ideološke kritrijume[5]. Tako imamo levu Srbiju, koja je, istina, uginula (trebalo je da traje večno, ali je večnost brzo prošla), pa onda ravnogorsku, ljotićevsko-nedićevsku, građansku, drugosrbijansku, ljudskopravašku otadžbinu, a sam Bog zna kakve ćemo još imati.

U osnovi, sve te otadžbine su građanskog porekla, jer ne postoje pre procesa građanizacije Soraba. Problem, vraćam se opet na početak teksta, je u tome što građanin/građani ne mogu da budu zajednica sećanja, jer njihovo sećanje seže najdalje do Ustavobranitelja, a suštinski do perioda između dva svetska rata. Ne mogu da budu ni zajednica očekivanja, jer su njihova očekivanja tako šarenolika, da nemaju ni najmanju šansu da im se nađe najmanji zajednički sadržalac.

Najtragičnije je to što građaneri nemaju čak ni sadašnjost, jer je njihov život bukvalno bez značaja, odnosno nema značenja, ne izražava nikakav simbol i ima samo biološku vrednost. Da vepar ume da koristi bankomat i da razume Zadrugu, bio bi građanin.

Posebno je, barem za mene, interesantno pitanje mira[6] i nemira[7]: svuda oko vas je mir, u Knez Mihailovoj može muva da se čuje, ljubaznost caruje po ulicama i kafanama. Opet, oko sebe nigde ne vidite istinski mirne ljude, već izbezumljene, slomljene jedinke, koje razdiru unutrašnji nemiri, ali nisu u snazi da ih artikulišu i izraze. Od onog, nekad moćnog „Mi“, ostali su samo slomljeni, usamljeni pojedinci, uvereni da je staranje samo o sopstvenoj bulji srž životne filozofije[8]. I u tradicionalnom društvu ljudi vode računa o sopstvenoj guzici – takva je ljudska priroda – samo što razumeju da je njihova guzica daleko bezbednija i ima bolje šanse  da se dobro provede u društvu u kome je staranje o celini na prvom mestu.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

[1] Ne sećanja kao nekakve činjenice, kao objektiviteta, već onako kako je predato, dakle: sećanje kao doživljaj, kao proosećana prošlost.

[2] Očekivanja, dakle zajednica i strepnje, nade, projekcije sopstvene moći u budućnost.

[3] Tu treba razlikovati one zaluđene tipove, koji zaista veruju da sunce izlazi zato što oni kukuriču i pragmatične popiće, koji u eternalnom karakteru religije vide izvor zarade i ne bi da ga kompromituju dodirom sa vremenom. Reforme se, naravno, izvode stalno, vreme uvek savlađuje prostor, ali prosečan verski idiot to ne može da opazi.

[4] Politika je egzemplaran primer aposteriornog vrednovanja: političari ne kažu unapred šta bi to, u njihovom delanju bio uspeh, a šta neuspeh. Kad se desi, ma šta, onda saznamo da je to bio uspeh. Da se desilo suprotno, opet bi bio uspeh. Tako politika, kao ljudska delatnost, gubi smisao. Slično se dešava i sa običnim svetom, koji nema apriornu postavku vrednosti i morala, a ne može je imati u poznom građanskom društvu, u kome vlada izrazita netrpeljivost prema svemu što nije trenutno izmenjivo. Svaki postupak, ma kakav bio, naknadno postaje opravdan i moralan, čime se obesmišljava postojanje moralnog sistema uopšte.

[5] U vreme socijalizma, uobičajena fraza je bila „naša socijalistička otadžbina“, što je živo svedočanstvo opadajućeg osećanja zajednice, odnosno ona je i dalje zajednica, ali pod određenim uslovima.

[6] Mir kao aspekt nemira – eskapizam, bekstvo od stvarnosti, prihvatanje sveta za koji se nema snage da se menja. „I da svet propadne, dobar stih ostaje“. To je mir koji je pobedio život, odvojio se od njega i uskoro će se još i obrnuti protiv života.

[7] Nemir kao aspekt mira: Vrli, novi svet, uređen, gizdav kao seoska mlada, u kome su sva pitanja rešena, u kome Diznilend radi 24/7, u kome bankomati seru pare, a pričešće i Meku traje do duboko u noć, u sebi nosi skriveni postmoderni Aušvic, pred kojim, nesvesno, duša drhti, jer se u nju uselio nemir sa kojim ne zna kako da izađe na kraj. Zar nije neobično da potrošnja sedativa raste sa privlačnošću Diznilenda?

[8] Ne treba se varati: pribijanje mediokriteta uz SPC ne znači da oni nisu zaraženi individualističkom filosofijom, nego znači da u individualističku filosofiju spada i snobizam, skorojevićstvo, što pripadnost crkvi uistinu jeste. U crkvi danas ima vrline taman koliko nevinosti u nekom tajvanskom bordelu. Moderan vernik se udobno oseća samo u onoj i onakvoj crkvi iz koje je izbačen Bog, a ubačen društveni događaj. Uprošćeno: „Bili smo na skijanju na Kopaoniku zimus, a i svake nedelje idemo u crkvu“.

Milan Milenković