Antičko učenje počinjalo je sa pisanjem i čitanjem, gimnastikom i muzikom. Izvorni pojam paideia (paideja) obuhvatao je vaspitanje i obrazovanje, kako ih mi danas razumevamo. Paideia je za Grke značila mnogo više od puke tehničke obuke. Ona se odnosila na opšte oblikovanje čoveka u čoveka, tj. na formiranje njegove ličnosti, karaktera, sticanje istinskog znanja, na način života u celini. Potpuna briga za njihovo telo i dušu.
„To poistovećivanje paideie sa brigom za druge, a kasnije i sa brigom za sebe samog, ostaće sudbinsko za celokupni antički uvid u suštinu samog ljudskog saznanja, odnosno suštinu vaspitno-obrazovne delatnosti. Otuda krajnji smisao verovatno najveće filozofske misli antičke kulture – spoznaj samoga sebe – postaje proziran tek kad se dođe u kontekst brige čoveka za samog sebe, odnosno brige za svoje telesno i duševno biće.“ (Z. Dimić, Rađanje ideje univerziteta)
Paideia je upravo stvar čitave zajednice u celini, te se prema tome u njoj čovek vaspitava i obrazuje za člana polisa, tj. za slobodnog građanina, dakle, ne za usamljeni, individualni život, već za zajednički život i delovanje (praksis), utemeljenim na znanju (logosu), odnosno umeću (tehne).
Antička ideja škole nastala je sa okupljanjem ljudi radi razgovora i gozbe (simpósion). Simboličnim kruženjem mitrine grančice, na svakog učesnika dolazio red da peva, recituje ili da govori o zadatoj temi, a drugi strpljivo uče da slušaju i procenjuju kvalitet onoga što je rečeno, odrecitovano ili odsvirano.
Očigledno je da ovaj način dovodi sve učesnike u neko više jedinstvo, a to je posebna vrsta zajedništva.
Pitagorina škola i Platonova akademija su prave škole. Pitagora je, bez ikakve sumnje, prvi filozof i naučnik koji je zasnovao održavanje redovne nastave u antici.
Opis Pitagorine škole ostavljam za posebnu temu. Kod Sokrata specifičan metod sastoji se upravo u tome da u svakom svom sagovorniku, putem dijaloga, izazove i pokrene poriv za vlastitim mišljenjem. Pored značaja slušanja do izražaja dolaze mišljenje i govor. Platon filozofiju razvija kao doktrinu, osoben način života i kao neki vid pesništva.
Težnja nam je ka jednome – ostvarenju čoveka posredstvom platonovskog filozofskog mišljenja. To je težnja ka najvišem Dobru. Platon je pokrenuo „ono što je jedino bitno – brigu o duši kroz ispravan život, čije je merilo večni bitak“. Mišljenje, zajedno sa slobodom, donosi delotvornost. Polako se rađa znanje (epistéme), a tu su i prve klice ideje univerziteta.
Za Aristotela znanje je trodelno: teorija (bios theoretikos), praktično znanje (epistéme praktiké) i veštine (téhne). Najbolji život je nešto na čemu treba raditi pa se do sreće ili vrline dolazi delovanjem (enérgeia). U delovanju, u onom voljnom delu duše, javlja se sloboda. Za čoveka je ključno delovanje koje razvija one sposobnosti kojima ga je priroda obdarila.
I sada ću napraviti jedan misaoni skok. Prvi srednjovekovni univerziteti rađaju se u Bolonji (1088) i Parizu (1090). U Bolonji (univerzitet postaje centar obnove rimskog prava) a izvorno je to zajednica studenata koji se ujedinjuju zbog pružanja međusobne podrške i pomoći. S druge strane, u Parizu (univerzitet koji je nastao iz škole Bogorodičine crkve, kao intelektualno-obrazovni centar tadašnje zapadne Evrope), to je bio univerzitet profesora, tj. udruženje profesora, koji je imao za cilj da zaštiti njihove interese od raznih spoljnih uticaja. Jasna je i ideja, sticanje veština neophodnih za što uspešnije pozicioniranje u državnoj ili crkvenoj administraciji.
Glavna metoda je instrukcija, repeticija i memorisanje, sistematsko čitanje i prepisivanje. I kada sastavimo ove dve ideje dobijamo da je univerzitet zajednica studenata i profesora.
Moderna ideja univerziteta, smatra se romantičarskom tvorevinom. Kant tada saopštava: „Istina nije nešto što može biti predmetom puke nastavne ili naučne razmene između profesora i studenata, već se ona može pojaviti jedino novim, autentičnim činjenjem, dakle, vlastitim misaono-istraživačkim radom.
Pri tome je, naravno, jednako važno da se činjenje vrši slobodno, tj. da se onaj koji saznaje, uči i studira, oseća slobodno, tj. „oslobođeno“ od pritisaka autoriteta i njihovih zapovesti. Kant samu ovu moć da se prema autonomiji slobodno rasuđuje naziva umom.“
Kroz svoje književno stvaralaštvo i aktivnost u Vajmarskoj vladi i kroz svoja putovanja, Gete razvija ideju o „opštem obrazovanju“ ljudske ličnosti. Njegov roman Godine učenja Vilhema Majstera, Tomas Man naziva vaspitno-obrazovnim romanom u svetskoj književnosti. Opisuje razvoj slobodnog čoveka od prvih koraka do dobijanja diplome – poučnice. Suština je slobodno i nesmetano razvijanje naših sposobnosti kao osnovna svrha vaspitno-obrazovnog procesa.
Gete je svojim dobrim procenama i zalaganjem za pojedine naučnike i umetnike, najviše doprineo tome da se širom Nemačke čuje za do tada manje poznati Univerzitet u Jeni. Prvo dolazi Šiler, a zatim na Geteovu i Kantovu preporuku Fihte. Fihteov vatreni i revolucionarni duh može se iskazati rečima: „Moj sistem je od početka do kraja samo analiza pojma slobode…“ Njegovo čuveno delo je „Učenje o nauci“.
Fihte je dobio zadatak od kralja da sačini jedan plan višeg učilišta – univerziteta.
Naziva ga Deduktivni plan i pravi ga za jednu višu školu u Berlinu – danas svima poznati Humboltov univerzitet. Fihte to naziva školom veštine upotrebe razuma. Na pitanje šta je svrha studiranja mladog čoveka, on kaže „da bi razvio svoj um, da bi se razvio kao ličnost i da bi time unapredio društvo i čovečanstvo u celini“. Delatno oslobađanje čoveka nije samo oslobađanje, već zapravo samooslobađanje.
Jedinstvo nastave i istraživanja razvija se kroz dijalošku metodu rada, koja kod studenata razvija sposobnost postavljanja pitanja, njihovog ispitivanja iz različitih uglova i davanja mogućih odgovora. Profesor u metodološkom smislu podstiče temu iz koje se razvija diskusija. Kroz lik naučnika-učitelja-vaspitača čovečanstvo dobija svoje vođstvo, svoju „glavu“- učenje koje on nosi u sebi i prema kome usmerava i vodi ljudski rod. U tom periodu nastaju i seminari – seminarium – rasadnik znanja.
„Rasaditi znači raširiti svest o metodi kojom stičemo znanje.“ Za razliku od predavanja na seminaru se postiže izuzetan stepen interaktivnosti i razmene znanja. Važan doprinos za studente u finansijskom delu deduktivnog plana su stipendije za studente (Fihte je poticao iz siromašne porodice). Fihte je bio prvi dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Berlinu i prvi izabrani rektor tog univerziteta.
Rektor u svom govoru postavlja pitanje: Šta je to univerzitet? „Odgovorio je da je univerzitet ustanova čija je svrha obrazovanje ljudskog razuma kao moći slobode… najvažnija ustanova i ono najsvetije što ljudski rod poseduje.“ (D. Basta, Fihteova zamisao univerziteta) Sloboda je životvorni sok univerziteta ističe Basta.
Hose Ortega i Gaset ističe da se univerzitetsko obrazovanje sastoji iz tri zadatka: (i) prenošenje kulture; (ii) poučavanje profesionalaca; (iii) naučno istraživanje i stvaranje novih naučnika. Univerzitet je institucija u kojoj se prosečni student uči da bude kulturni čovek, dobar profesionalac ili istraživač intelektualne vrline. Njegova središnja uloga je prosvećivanje čoveka.
Ovde jasno isijava vrednosni sistem. Iz istine proizilazi naučno znanje, iz slobode i pravde društveno humanističko znanje, a iz lepote umetničko znanje. Zajedno, to je sveznanje, odnosno kultura. Kultura je suštinska dimenzija ljudskog postojanja i potreba svakog čoveka.
Dimić ističe tri Humboltova principa univerziteta: (i) jedinstvo znanja; (ii) jedinstvo nastave i istraživanja; (iii) akademsku slobodu nastavnika i studenata. Ma koliko se od ovih principa udaljavali i njima vraćali, ova tri određenja univerziteta su trajne vrednosti obrazovanja čovečanstva. Univerzitet je otvoren za aktuelnost i sadašnjost – za sveobuhvatnost. Ako zakažu duhovne sile – država, javni život, crkva, javno mnjenje, štampa – na scenu stupa univerzitet.
Univerzitet utiče na trenutnu situaciju sa svoje tačke gledišta – kulturne, profesionalne i naučne.
On se nameće kao duhovna sila naspram nekulture, laži, kršenja zakona, samovolje.
Pa ako baš želite da razborito promišljate setite se od početka do sada koje sam ključne reči koristio za ovaj kraći spis: zajednica, istraživanje, istina, kultura, znanje, sloboda, pravda i lepota. Slobodan čovek je onaj koji traga za svojim univerzitetom, tj. za svojim vođstvom – za svojom „glavom“.
Dr Miloljub Albijanić, profesor i narodni poslanik
Izvor: Danas.rs
