Sloboda za srpske univerzitete

Diktatori svih zemalja i vremena mrze autonomiju bilo koje vrste. Pod njom se podrazumeva pravo na samostalno definisanje bar dela normi koje važe za neku zajednicu (teritorijalnu, organizacionu), te samostalno donošenje odluka u tim okvirima. To autokrate, koji smatraju da u svakoj društveno-političkoj sferi njihova reč mora da bude poslednja, ne podnose.

Ako autonomne jedinice formalno i ne ukidaju – što zbog privida poštovanja tradicije ili navodne demokratije – obesmišljavaju ih tako što na njihovo čelo instaliraju svoje pokorne izvršioce, koji ih ispunjavaju samodržačkom voljom. Onda autonomija koja zvanično postoji, u praksi je mrtvo slovo.

Sve rečeno objašnjava Vučićev odnos prema Beogradskom i drugim srpskim univerzitetima koje, uprkos svim naporima, i dalje ne kontroliše u potpunosti. I kada preko političke policije ili na druge načine tu nametne pokorne rektore i većinu dekana fakulteta, u dubinama još postojeće univerzitetske autonomije, mnogi profesori i studenti misle svojim glavama. To opskurnog šefa kartel sistema načelno užasava.

Sada kada uviđa da mu rejting uzbrano pada, za njega rečeno dobija i konkretniju dimenziju. Stoga Vučić pokušava da to forsirano promeni. Svestan je da studentsko-profesorski bunt u kritičnom trenutku, kada se suoči sa do sada najvećim protestima, može da bude prelomni faktor. Masovno i organizovano učešće u njima onih koji oličavaju univerzitete i fakultete, predstavljalo bi magnet za mnoge građane koji žele promene a nemaju poverenje u opoziciju.

Da ne bi dočekao da se to desi, u okolnostima kada se priprema za sudnju odbranu svoje uzurpatorske vlasti, lažni car Alek odlučio je da dotuče univerzitetsku autonomiju. Na to ga je huškao te mu je način realizacije tog opskurnog projekta razradio, ministar plagijator.

Siniša Mali je poznat kao osvetoljubiv čovek a Beogradski univerzitet mu se jako zamerio. Stao je na put njegovoj kvazinaučnoj prevari. Zato želi, zajedno sa drugim srpskim univerzitetima, da ga svede na običnu filijalu izvršne vlasti, kojoj bi mogao da radi štagod poželi.

Sa svojim timom pripremio je uvođenje i u univerzitetsku sferu „Sistema za pripremu, izvršenje, računovodstvo i izveštavanje“ (SPIRI). To treba da se desi do kraja ove godine. Time bi bila potpuno poništena finansijska autonomija visokoškolskih ustanova.

One sada imaju svoje posebne račune na koje se deo sredstava za njihovo delovanje uplaćuje iz republičkog budžeta, dok značajan deo novca potreban za to, fakulteti samostalno zarađuju (u pitanju su npr. međunarodni i nacionalni projekti, uplate samofinansirajućih studenata, izdavanje nekretnina). To vlast ubrzano hoće da promeni.

Sistem koji je osmislila podrazumeva da se univerziteti i fakulteti dovode u potpunu finansijsku zavisnost od nje. Ne bi više imali bankarske račune i izvorne prihode, već bi sve što im treba (pod uslovom da to odobri), ona plaćala direktno (uključujući i plate zaposlenih), a do sada samostalni fakultetski prihodi slivali bi se u njenu kasu.

To je pakleni plan da se univerziteti i fakulteti pokore. Ne radi se tu primarno o novcu. Kada ne postoji finansijska samostalnost, nema ni bilo kakve druge autonomije. Posle nekog vremena, preko finansijskih ucena, planirano je da nepokorni fakulteti (kao što je npr. Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta) budu ukroćeni. Onda bi Vučić mnogo lakše manipulisao sa onim što naziva „struka“.

Sada su to opskurni tipovi bez ikakvog naučnog renomea, sa nekoliko fakulteta gde režim ima najveći uticaj. Njima niko ne veruje. Pošto se suoče sa egzistencijalnim pretnjama, planirano je da naučno-politički manekeni u nekoj meri postanu i oni profesori kojima se znatno više veruje. Vučić onda kaže Rio Tinto je srpski ponos, a predstavnici svih fakulteta stanu iza njega i pokorno klimaju glavama. To su Mali Siniša i Aleksandar bez Kosova, opijeni vlašću i vinom, zamislili!

Pošto je akademska zajednica počela da shvata o čemu se radi, tj. da nije u pitanju unapređenje finansijske efikasnosti već gušenje univerzitetske autonomije, počela je da se buni. Vučić, pakleno aktivan kakav jeste, to pokušava da preseče novim munjevitim manevrima. On se drži pravila – sve treba raditi u više koraka. Kreneš levo, odeš desno, tako zbuniš protivnike, i onda poentiraš.

U igru je zato ubačen „Predlog o dopuni Zakona o visokom obrazovanju“. On je pod hitno uveden u skupštinsku proceduru. Doduše ne da bi bio usvojen, već kako bi poslužio kao moneta za potkusurivanje.

Njim je bilo predviđeno da strani univerziteti – naravno ne Harvard već neki zagranični blizanci ovdašnjeg Megatrenda – dobijaju dozvole za rad od strane Ministarstva prosvete bez postupka akreditacije kroz koji prolaze naše visokoškolske institucije. Uz to bi te srpske filijale trećerazrednih stranih univerziteta bile subvencionisane iz našeg budžeta.

Stvar naizgled deluje idealno za naprednjake. Već su obrstili sve što su mogli a da je već postojalo, a sada su smislili novi način za pravljenje prilika za talove. Nađu neke strane univerzitetske levake, dovedu ih u Srbiju, i onda dele pare. Još i školuju svoje kadrove na nekim fakultetima koji im daju lažni inostrani legitimitet. Međutim, Vučić nije mislio da to stvarno može da prođe u ovoj fazi. To je sledeći a ne aktuelni korak.

Na sadašnjem stadijumu njegove kombinatorike, ubacivanje te priče u igru trebalo mu je tek da bi je bučno ukinuo. Uz pomoć rektora i dekana koji rade za njega ili BIA, nametnuo je tu temu kao glavnu kako bi zaklonio mnogo opasniju stvar u vezi sa ukidanjem autonomije univerziteta. Onda je, kao, besan do neba, napravio veliku ustupak. Pošto su se univerziteti uznemirili i zapretili štrajkom, po njegovom naređenju povučen je pomenuti projekat.

Zbog toga mnogi, od univerziteta do opoziciono nastrojenog građanstva, ushićeno viču: pobeda! Nije tako. U pitanju je prevara! Primarna opasnost i dalje lebdi iznad svih naših državnih univerziteta i fakulteta. A to je ukidanje njihove autonomije i svođenje na zabran Siniše Malog, odnosno njegovog gospodara Vučića.

Univerzitet u Beogradu zatražio je odlaganje primene SPIRI konstrukcije, odnosno njenu doradu u narednom periodu kako ne bi bila ugrožena visokoškolska autonomija, ali to – gle čuda – nije bio prvi već poslednji zahtev. Režim sada pokušava preko svojih ljudi na nivou rektorata i niza fakulteta (tačnije svugde ih ima samo nisu svi dekani njegovi), da on bude relativizovan zbog datih ustupaka. Da se u celu stvar krotko uđe, uz dogovor da se ona u hodu dorađuje.

Ako se to desi, onda je to smrt Beogradskog i drugih srpskih državnih univerziteta. Oni suštinski više neće postojati. Ko se prevari i ušeta u jazbinu pomahnitalog medveda, izvršio je samoubistvo. Umesto usmrđenih državnih dobićemo SNS univerzitete. Naše visoko obrazovne institucije imaće posle toga autonomiju taman koliko i one u Severnoj Koreji. To nemamo pravo da dozvolimo! 

Uveren sam da će deo fakulteta, kao i većina studenata i profesora, tome da se odupru ma kakva da bude odluka na nivou Beogradskog univerziteta. A dužnost svih nas koji želimo demokratsko i nacionalno oslobođenje okupirane Srbije je da svim silama stanemo uz njih.

To je jedno od najvažnijih polja bitke sa već poljuljanim kriminalnim režimom koji uništava ovu zemlju! Zato svi u demokratski boj, da svaki naš državni univerzitet i fakultet, u najboljem smislu, bude svoj i naš, a ne Sinišin i Alekov!

Dragomir Anđelković