Uskoro će se navršiti sedam godina od smrti Željka Cvijanovića, jednog od najvažnijih srpskih novinara, kolumnista i urednika…
Preminuo je 25. avgusta 2018, a sahrana je održana 28. avgusta na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Tom prilikom, ministar kulture Vladan Vukosavljević izjavio je da „ostaje velika praznina u medijskom prostoru Srbije“, te da je Cvijanović bio „novinar sa stavom i senzibilitetom za legitimne težnje srpskog naroda“.
Esej – „Junaci naši i sloboda“
“Kada je Srbija sahranjivala patrijarha Pavla” – tada je pokazala da još uvek veruje u junaštvo koje nije izgibija, već božanska misija da se posreduje između duha i materije; vaskrsenje nije banalna priča o ustajanju mrtvaca iz groba, već traženje jednog istorijskog smisla čijim vrhuncem postaje sloboda.
Kad nas uvere da je naša istorija samo povest banalnih gluposti, kada naši junaci postanu smešni kriminalci, a vaskrsenje bapska priča – sloboda postaje žvaka za budale.
Onda hodamo raspareni – kao oslobodioci Libije – i povlačimo po prašini one koji se usude da budu protiv. I neko kao Hilari Klinton tada će reći: „Wow!“
Ima li većeg cilja i veće privilegije za jednu generaciju od tog da spasi svoje junake? – Željko Cvijanović.
Da li bi danas mislio isto?
Iz njegovih intervjua i analiza, možemo zaključiti da bi da – Željko Cvijanović danas stajao iza ovih misli:
• Kao kolumnista i urednik (Pečat, Standard, Novi Standard), nastojao je da razume i zagovara istorijsku svest, identitet i moralnu snagu naroda;
• Njegovi politički stavovi prema Aleksandru Vučiću bili su analitički i pragmatični – podržavajući ga kao lidera koji može da održi stabilnost i balans između Zapada i Rusije, ali bez ideološke predanosti;
• Nije verovao u „bezrezervnu podršku“, već je podržavao Vučića kao racionalan izbor u kontekstu nacionalnog interesa, ali je ostajao kritičan prema konkretnim pitanjima – npr. Briselski sporazum, suverenitet Kosova itd
Željko Cvijanović bi ostao privržen:
• istorijskoj svesti i kulturi sećanja;
• moralnoj snazi naroda;
• kritičkoj realpolitici – ako sloboda postane prazna fraza, pozvao bi da je učinimo stvarnom.
Željkov glas i danas odjekuje sa dubine teksta: ako se duša jednog naroda ne hrani junacima i slobodom, ostaje samo prašina i prazna ideja.
Bio je poznat po svom čvrstom stavu da:
„Novinar je dužan da ne služi vlasti, već istini.“
Ovaj citat pokazuje koliko je Cvijanović cenio medije koje su kritički usmerene ali konstruktivne – koje ne ignorišu korisne priče iz društva, već doprinose njegovoj celovitosti.
- Kritikuje senzacionalizam – smatrao je da senzacije, skandali i negativni događaji često zauzimaju prostor koji pripada informisanju o stvarnim dostignućima.
- Zagovara javno informisanje o dobrim inicijativama – verovao je da bi društvo trebalo biti ponosno na uspehe vrednih pojedinaca i zajednica, i da to treba da bude deo medijskog izveštavanja.
-Tolerancija za suštinu – nije verovao u medijske papagaje vlasti, ali je prepoznao da ni mediji ne smeju zanemariti one koji rade pozitivno i stvaraju vrednosti.
Da je danas živ moj brat Željko – čovek jasnog stava, oštrog uma i doslednog pogleda na svet – verujem da bismo se slagali više nego ikada. Možda čak više nego dok je bio ovde. Jer sada je mnogo jasnije koliko je bio u pravu.
Nije dočekao studentske proteste. Nije gledao kako se do kraja razrađuje diktatura, medijska okupacija, tiha represija. Ali on bi je prepoznao odmah, bez zadrške. I znao bi gde treba da stoji. Znam da bismo danas stajali na istoj strani.
U vremenu kada istina više nije poželjna, a hrabrost postaje retkost, njegov glas – makar u mom sećanju – i dalje mi odzvanja kao podsetnik da se može i mora ostati dostojanstven, jasan i nepokolebljiv.
Nedostaje mi. Ne samo kao brat. Nedostaje mi njegov pogled koji prodire kroz slojeve manipulacije. Njegov prezir prema servilnosti. Njegova vera da čovek ne mora ništa, osim da bude čovek.
dr Svetlana Cvijanović
