SNS kartel je brzo posle preuzimanju vlasti počeo da zlostavlja Srbiju. Nakon nekoliko godina to je preraslo u silovanje. I to grupno, te izuzetno nasilno. Iz rana na izmrcvarenom telu Srbije krv je naveliko potekla 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu.

Studenti srpskih univerziteta, pokrenuti osećanjem solidarnosti i težnje ka pravdi, na to su skočili da brane nesrećnu – nemalim delom opterećenu Stokholmskim sindromom (bolesnim zbližavanjem žrtve sa agresorom) – Srbiju. Univerzitetski nastavnici su jednako odvažno ustali u zaštitu svojih studenata koji su se našli pod udarom režimskih batinaša.

A Srbija? Ona je asimetrično reagovala. Uz njen deo koji se i ranije buno protiv Vučićeve kartel diktature, putem otpora – predvođeni studentima i profesorima – krenuli su i relativno mnogi koji su prethodno bili pasivni. Fragment Srbije je i dalje ćutao, deo je ovako ili onako podržavao vladajuće zlo, ali njena kritična masa se pobunila. Međutim, samo do linije neodricanja od privida egzistencijalne normalnosti. Ona, nažalost, nije pređena.

Uprkos pozivima univerzitetske zajednice da otpočne generalni štrajk (opšta obustava privrednih i brojnih drugih aktivnosti kako bi država bila paralisana) sa ciljem da režim bude sateran u ćošak, retko ko je bio spreman da krene tim putem. Sve se svelo, uglavnom, na štrajkove prosvete (mnoge osnovne i srednje škole su reagovale uporedo sa univerzitetima).

Srbija se, doduše, masovno odazivala na protesne pozive, ali posle njih se vraćala svakodnevnici. Kao da je mislila da je dovoljno da navija i aplaudira nekome ko će obaviti oslobodilački posao. Nisu bili retki ni oni koji su se ljutili što studenti 15. marta 2025. nisu poveli narod u preuzimanje ključnih središta vlasti.

Kao da nisu hteli ili mogli da shvate koliko je to iracionalno. Od Malapartea, preko Dejvisa, do niza savremenih istraživača revolucionarnih kretanja, svi ističu da u sudaru vojnopolitički neorganizovane mase i organizovanih jurišnika (ma koliko oni bili malobrojniji), pobeđuju poslednji.

Vučić uz sebe nesumnjivo ima segmente policije i vojske koji su, zbog crnih fondova za one dole i uključenosti u prljave poslove njihovih šefova, na sve spremni. Ostatak (sigurno većinski) legalnih oružanih i bezbednosnih struktura ove zemlje, verovatno, ne bi bio spreman da učestvuje u režimskom krvavom piru, ali u društveno-političkoj sferi nema ni onih koji bi ih privukli da preuzmu rizik i aktivno istupe protiv Vučića (5. oktobra 2000. godine i te kako su postojale domaće i strane ekipe koje su planski radile na tome).

To nije sve. Vladajući kartel ima svoju crnu falangu, da se ne bi oslanjao samo na državne mehanizme sile prema kojima Vučić, zbog onoga što se desilo 5. oktobra, ima rezervisan odnos. Pomenutog 15. marta videli smo neke njegove paravnojne odrede sastavljene od kriminalaca, a čuli smo da ih je bilo mnogo više u raznih nacionalnim objektima, kao što je, primera radi, Narodna skupština.

Režim je bio spreman na pokolj sopstvenog naroda, samo da je za to dobio veliki izgovor za svet (što bi baš predstavljao pokušaj preuzimanja nekih institucija od strane okupljenog građanstva). Opet, velike sile je baš briga šta Vučić radi Srbima dok njima plaća reket. Samo im je potrebno neko pokriće za sopstvenu javnost, a dobile bi ga.

Svesna toga studentsko-profesorska avangarda narodnog pokreta vešto je izbegla sukob. Mnogi građani utonuli u iracionalna očekivanja, to nisu razumeli. Kao ni činjenicu da Vučić dobija rat ako se on svede na jednu veliku bitku, a gubi ga ako se suoči sa iscrpljujućim otporom.

Njega bi predstavljao i tzv. rotirajući (polugeneralni) štrajk, ako već nismo sposobni za totalni. Pomenuti smenjujući (rotirajući) prestanak rada niza institucija i preduzeća, uporne blokade važnih saobraćajnica širom zemlje, otežavanje realizacije pljačkaških projekata Beograd na vodi i Ekspo – sve to bi isisalo vitalne režimske sokove.

Umesto da se tim putem krene, narodna energija je počela da pada. Uporedo, režim je pojačao udar na one koje smatra ključnim faktorom podrške studentima, a to su univerzitetski nastavnici. Na nezakonit način oduzete su im plate, pripremaju se zakonska rešenja kojima bi bila poništena autonomija univerziteta, specijalne službe ucenjuju pojedine profesore i među njima i studentima raspiruju neslogu.

Sve to nije ostalo bez rezultata. Pitanje je samo kada će već teško povređeni univerzitetski nastavnici iskrvariti – što bi i studente dovelo u neodrživ položaj – ako se Srbija ponovo ne digne na veliko i široko! Od Kosjerića i Zaječara, do Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca. I između, odnosno oko njih!

Ako se to brzo ne desi – neka svi toga budu svesni – neće ceh platiti samo akademska zajednica, kolikogod da bi i to samo po sebi bilo strašno. Nije ona u sve ovo krenula zbog nekakvih svojih čisto esnafskih potreba, već radi odbrane zlostavljnog društva u celini. Ne zaboravimo krvi prolivene u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine!

Ne istrajemo li u otporu opskurnom kartel režimu, on će još agresivnije i češće silovati Srbiju nego ranije. Mnogi profesori i studenti koji su na kraju studija – osetivši se izdatim – otići će iz ove zemlje. Oni koji ostanu, sa preostalim građanstvom, iščekivaće kada će doći na njih red da ih siluje pa i proždre režimska zver. U međuvremenu će oplakivati one koje je već zadesila ta sudbina.

Dragomir Anđelković FOTO: KTV

Već biološki, ekonomski i duhovno devastirana Srbija, ubrzano bi umirala. Da nam se to ne bi desilo: Ustani Srbijo. Nema vremena za čekanje!

Niko u okviru ove zemlje ili van nje, neće volšebno rešiti naše probleme ako se ne potrudimo da to uradimo sami. U protivnom – ako profesorski pa onda i studentski otpor bude ugušen – vratićemo se u 2. novembar 2024. sa velikim natpisom na iscepanoj, okrvavljenoj beloj košulji: krotko se prepuštamo zlu. Zamislite šta će onda uslediti. Već ogromno zlo biće ohrabreno da postane još napadnije!

Dragomir Anđelković