Sa nadstrešnice propala i opozicija

Želeo sam da budem deo opozicionog pokreta, da budem aktivni član stranke, deo njene organizacione strukture, da je ideološki usmeravam, medijski promovišem. Želeo sam da podelim s ljudima osećaj zajedništva, solidarnosti, unutrašnje snage koju emanira moralni imperativ i urođena pravdoljubivost. Želeo sam da makar i zgažen ostavim neki trag u vremenu, da ostane zapisano, da se ne zaboravi, i to u ovom olovnom vremenu koje troši najbolje godine mog života, godine koje će pojesti skakavci, pacovi ili smrdibube, svejedno.

Nisam uspeo. Izgleda da opoziciji ne treba ni pomoć, ni izlečenje, već mrtvozornik. Uočavajući sigurne i nesigurne znake njenog nestajanja, strepim da je najsvrsishodnije što pre proglasiti vreme smrti, kako bi njen kraj mogao da bude pokušaj novog početka.

Nesigurne i rane znakove smrti možemo videti gotovo svakodnevno. Prestanak rada mozga i srca pokazali su na poslednjim izborima.  Jer samo neko bez trunke mozga u glavi može da prihvati postojeće izborne uslove, a posle da se žali na izbornu krađu, samo neko bez srca i duše se može podeliti na one koji delimično bojkotuju izbore i one koji se posle podele nadaju pobedi. Mrtvačka mlitavost traje godinama unazad, a kada ih zadesi neki vanredni društveni događaj koji bi mogao da bude socijalni okidač, onda nastupa mrtvačka ukočenost, onda postaju majstori izgovora ili šampioni propuštenih prilika.

Mrlje na biografijama lidera mogu zavarati da su mrtvačke, ali nisu, to su ožiljci njihove sumnjive prošlosti. Lešne promene u vidu truljenja, raspadanja i mumifikacije čak ni ne pokušavaju da sakriju. Raspadaju se posilničke grupe, trule tek stvorene partijske organizacije, otpada dvocifreni broj odbora, dok se ostatak mumificira, uvotava, okamenjuje, zatvoren za nove ljude, za nove ideje, za novi impuls.

Umesto borbenog, prikladnije bi bilo pustiti posmrtni marš na sledećem „opozicionom“ skupu. 

Ostaje samo varljiva nada da je ova smrt ili klinička ili prividna. Da je ovo stanje vitae minimae, da su osnovne životne pojave redukovane na minimum i da je moguće ponovno uspostavljanje normalnog funkcionisanja opozicionog organizma.

Greške koje se ciklično ponavljaju ubijaju volju za pružanje otpora, gase želju za nastavak borbe koja traje već dvanaest godina. Svaki protest, nasilan ili ne, organizovan je isto, trajao isto i završavao se isto. Bio on nasilan ili ne, masovan ili ne, organizovan ili ne. Okupljeni narod obično obezglavljen, besan, razdražen, ogorčen i na vlast i na opoziciju, željan promene, traži, zahteva da ga neko povrede u bolju budućnost, da neko progovori u njegovo ime, da se neko izbori za njegova prava. Umesto toga dobije besplatnu šetnju koja ga umara i psihički i fizički, taj umor onda bes pretvara u očajanje, razdraženost u frustraciju.

Sa druge strane, ako se nezadovoljstvo pretvori u nekontrolisanu silu onda se prvi talas usmeri na neku od institucija-gradska kuća, narodna skupština, zgrada Predsedništva… Nikako da se shvati da je režim već proučio sve moguće poteze suprotne strane i spremio odgovarajući odgovor. Jedino na šta nema odgovor jeste masovnost i odlučnost, a ta dva vektora nikako da se spoje u jedan već godinama. Kod onih koji imaju odlučnost nedostaje brojnost, kod onih koji su brojniji, nema odlučnosti, hrabrosti, spremnosti na žrtvu. Na ulici se pre svega traži odlučnost, masovnost je poželjna, ali ne i neophodna, jer nekoliko hiljada dobro obučenih i utreniranih dovoljno je za početak revolucije, za njen početak, ne i za potpuno izvođenje. Na izborima se traži masovnost, nedostatak hrabrosti može se nadomestiti pravom na tajnim glasanje.

Na žalost opozicija obično zameni ove pojmove, pa je odlučna,  lažno samouverena pred izbore za koje unapred zna da će izgubiti, a izgubljena, mlitava, neorganizovana na ulici čija pravila ne razume, ne prihvata i odbija da nauči.

Poraz u Novom Sadu ne prestaje da boli, da peče, osećaj da je povod za protest uprljan, zloupotrebljen, obesmišljen. Čak i da je to delo „ubačenih pojedinaca“, oni koji traže odgovornost od vlasti, nisu sposobni da se suoče sa sopstvenom odgovornošću. Skup koji ste organizovali dužni ste da obezbedite! Svaki korak tog događaja morali ste unapred da pripremite, organizujete, da predupredite sve neželjene opcije, da izbegnete sve „nagazne“ mine. Ovako, režim je uspeo da skrene istraživačke reflektore sa sebe i usmeri ih na „nasilnike, izgrednike, teroriste“, da umesto da hapsi ministre, nadzorne organe, izvođače i projektant, hapsi omladinu, aktiviste, odbornike.

Ko će ponovo poći za vama kada satima nemo stojite dok maskirani huligani ne ruše Skupštinu grada, već ruše protest. Ko će poći za vama kada je među onima koji bacaju kamenice deo naroda koji je izabrao da umesto pored vas, stane uz njih, uz huligane, jer im nakupljeni bes ne dozvoljava da budu pasivni posmatrači, bes ih pokreće, tera napred, makar i u grešku. Ne žele ljudi da stoje pored vas, da lešinare, bukvalno lešinare sa vama, jer ste gledali šta će se dogoditi i u zavisnosti od toka događaja da izvučete korist za sebe, svoj pokret ili partiju. 

Kako ćete sutra organizovati državu, kada niste sposobni da organizujete protest?

Ostaje varljiva nada. Ostaju nove prilike, novi pokušaji. Naša nada je u tome da znamo da moramo uspeti, njihova nada (opozicije) je u tome što znaju da nećemo odustati.

Idemo dalje.

Dr Aleksandar Dikić