Ako ste ikada mislili da je politika ozbiljan posao, dovoljno je da zavirite u odluke Skupštine grada Sremska Mitrovica i shvatićete da grešite. Tamo se, izgleda, igra jedna posebna društvena igra – zove se „razrešen pa odmah imenovan“.
Direktor biblioteke? Razrešen – pa isti imenovan.
Direktor muzeja? Razrešen – pa isti imenovan.
Pozorište, arhiv, pa čak i apoteka? Isto.
Čovek bi pomislio da je u pitanju šala – ali nije. Ili možda jeste, samo što se mi, građani, ne smejemo.
Na papiru, vlast menja kadrove. U stvarnosti – sve ostaje isto. Izgleda kao da se jedino pečati troše, a građanima se poručuje: „Evo, radimo nešto.“ To „nešto“ se, međutim, svodi na premeštanje stolica, kao kad deca igraju „muzičke stolice“ – samo što ovde niko ne ostaje bez mesta.
Prave promene? Da ne budemo nepravedni – tri imena. Vodovod je dobio novog-starog, Srem Mačva drugog čoveka, a Turistička organizacija novu direktorku. Sve ostalo – copy-paste.
Ali zašto bi se iko i trudio da napravi promenu, kad je Sremska Mitrovica ionako uporište SNS-a? Tu su kamere iznad glasačkih mesta bile sporne, pa su se i sami birački procesi pretvorili u reality show u kojem partija proverava samu sebe. Ako je „kontrola“ izbora u njihovim rukama, zašto ne bi isto važilo i za direktore?
Cela slika neodoljivo podseća na neka prošla vremena. U socijalizmu smo imali samoupravljanje – radnici „biraju“ direktora, direktor ostaje isti dok fabrika propada. U jednopartijskom sistemu imali smo „izbore bez izbora“ – zna se ko će biti izabran, ali ritual mora da se odigra. Danas imamo „razrešenog“ koji odmah biva „imenovan“ – procedura se ispoštuje, pečat se lupi, a suštinski, sve stoji u mestu.
To je naš perpetuum mobile vlasti: stalno se nešto „menja“, a sve ostaje isto.
U Mitrovici, kao i u celoj zemlji, građanin je spao na nivo statistike – posmatrača predstave u kojoj scenario piše jedna partija, a režija se ne menja već deceniju. Naš aplauz se ne čuje, ali našu tišinu uredno beleže kamere.
U Sremskoj Mitrovici direktori odlaze samo na papiru, izbori se održavaju samo za kamere, a vlast menja samo našu veru da će se ikada išta promeniti.
Ali ono što su zaboravili jeste da vera nikad ne nestaje – samo se pretvara u odluku ljudi da sami naprave promenu. A ta odluka, kad jednom sazri, jača je od svake partije i svakog pečata.
dr Svetlana Cvijanović
