Režimska veleizdaja i formalna odgovornost

Važeći Ustav Republike Srbije ne samo što načelno nameće funkcionerima obavezu „da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“ (Preambula Ustava), već članom 114. konkretno nalaže predsedniku da sve svoje snage posveti „očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“.

Vučić, umesto da to radi, po volji Vašingtona, Berlina, Pariza, pristao je da se bori za učvršćivanje, iz ugla našeg Ustava i međunarodnog prava, nelegalnog tzv. suvereniteta Kosova i njegove tzv. teritorijalne celovitosti! Da je tako dovoljno je prisetiti se šta je uradio početkom 2023. godine. Onda je sve kristalno jasno.

U februaru, tokom jednodnevnih (lažnih) briselskih pregovora, i potom u kontekstu obraćanja medijima, eksplicitno je prihvatio Francusko-nemački plan za rešavanje kosovskog problema po NATO okupacionom receptu. Zatim se u martu saglasio sa modelom njegove implementacije (u pitanju je tzv. Ohridski sporazum). Svim tim je najgrublje pogazio Ustav Srbije!

Pomenuti plan (zapravo prepakovani stari nemački Išingerov predlog iz 2007. godine) u 1. i 2. članu nedvosmisleno predviđa faktičko priznanje Kosova od strane Srbije, odnosno nameće nam u duhu Povelje UN poštovanje tzv. kosovskog „suvereniteta“ i „teritorijalnog integriteta“.

I to nije sve: član 4. precizira da je Beograd dužan da pristaje na ulazak Prištine u Ujedinjene nacije. U njemu jasno stoji: „Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“.

Polazeći od rečenog, nema sumnje da je Vučić počinio ono što predstavlja „zločin prema državi“. Tako se definiše veleizdaja!

Mi često, u duhu naše političke nekulture, na taj način etiketiramo neistomišljenike. To posebno intenzivno rade pripadnici naprednjačkog režima, koji uporno napadaju opoziciju da služi Zapadu.

Bivši radikali više nisu to u nacionalnom smislu. Štaviše otišli su u drugu, ekstremno drugosrbijansku krajnost, kao da im je politička majka Sonja Biserko. Međutim, očito pate od kolektivne šizofrenije, što se vidi po odnosu prema nacionalnoj izdaji.

Uporno i dalje druge napadaju da su izvršili i nastavljaju da čine zločine prema državi i naciji. No, ako se stvari sagledaju objektivno, i to sa stanovništa Ustava, onda je jasno da je baš Vučić počinio klasičnu veleizdaju.

To pokušava da prikrije pokvareno vičući za drugima: „Držite izdajnike“! Deo njegovih sluđenih pristalica i dalje stvarno veruje da su oni negde tamo sa druge strane linije političkog fronta. Pametniji iz SNS ekipe, dobro znaju da su zajedno sa svojim šefom obični politički prevaranti.

Njihova prevara ipak neće proći kod većine građana ove zemlje. Razbuđeni poplavom nedela opskurnog režima – od pokušaja ekološkog atentata na sopstveni narod, preko masakra u Novom Sadu, do masovne represije prema neistomišljenicima – oni sve upornije ustaju, uprkos metiljavoj, zbunjenoj pa delom i kupljenoj opoziciji.

Vučić će pasti sa vlasti mnogo pre nego što sa svojom kartel ekipom i pomišlja.  Onda će doći na red i pitanje odgovornosti za nacionalnu izdaju, koja možda nije primarni izvor besa naroda, ali svakako jeste njegova potka.

Inostrani mentori Aleka bez Kosova, najverovatnije, njega će zaštiti (evakuisati) kada mu se izmakne tron, ali oni koji su obavezni da reaguju (od tužilaštva pa do BIA) zbog onoga što otimač naše države čini na kosovskom ali i drugim poljima, a to ne rade jer služe njemu lično a ne naciji, neka dobro razmisle da li će tako biti i sa njim.

Za veleizdaju uvek, ma gde u svetu, na kraju neko odgovara! Neka oni koji u sistemskim okvirima i dalje služe Vučiću to utuve u glave inače će platiti ne samo svoj, već i njegov ceh. Jedina šansa za njihovo amnestiranje je da se sa stanovišta pravde i zakonitosti momentalno okrenu protiv destruktivnog establišmenta i tako pomognu demokratsko i nacionalno oslobođenje Srbije!

Dragomir Anđelković