Slobodno 
Pitanje za milion dolara: Šta još, permanentno „gaslajtovana“, parlamentarna opozicija (ako je to i dalje, s obzirom da već odavno sumnja u vlastite misli i osećanja i preuzima sliku stvarnosti koju joj servira manipulator) radi u srpskom parlamentu koji je, od 25. novembra, pod državnim udarom Poglavičine Tajnice?
U poslednjih sedam meseci, samozvani poglavica Ćacilenda, Srbije i svih srpskih zemalja Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) mladost i budućnost ove zemlje danonoćno etiketira kao: zločince, zlikovce, teroriste, strane plaćenike, siledžije, blokadere, obojene revolucionare, lopuže, ustaše, okupatore, uzurpatore, rušitelje, fašiste i naciste!
Tako je, za samo 24 časa, ingeniozna misao Poglavice („Bolje ćaci nego naci!“) postala sastavni deo zakletve njegove „pristojne Srbije“, kukasto „Sveto pismo“ i orvelovski jezik njegovih, „na krv zakletih“, lojalista.
Skoro deceniju upozoravam kuda vodi to ludilo (auto)projekcije, naročito izraženo počev od one nesrećne korona, nazovi izborne, kampanje, pre pet i po godina.
Projekcija je – tako pišu srednjoškolski udžbenici psihologije – mehanizam odbrane putem kojeg se nepoželjne i društveno neprihvatljive lične osobine nesvesno (da li?) projektuju na druge osobe.
Ovaj trinaestogodišnji režim pokušava da imputira drugima, da projektuje ili prebaci na druge sve ono što jeste ili, možda i nesvesno, želi da bude upravo on sam. Da ono ružno što on radi ili je radio ili namerava da uradi, imputira onoj drugoj – većinskoj Srbiji.
Poglavica, kao ustavni „predsednik svih građana koji odražava državno jedinstvo“, nakon Kosjerića i Zaječara, proglašava nekakvu pobedu njegove, u moć odmetnute manjine, nad većinom građana sopstvene zemlje koje naziva – teroristima i ispostavom hibridnog rata protiv Srbije?!
Mehanizmi odbrane su, u psihologijji, jedan od načina pomoću kojih ljudi pokušavaju da se udalje od neprijatnih misli, osećanja i ponašanja. To su, uglavnom, u detinjstvu, nesvesno naučena, ponašanja, ali, kao odrasli, možemo (i svesno) odabrati da naučimo i neka nova ponašanja i nove odbrambene mehanizme.
Postoje tri grupe mehanizama odbrane: primitivni, manje primitivni (zreliji) i zreli.
Što je mehanizam primitivniji, manja je njegova efikasnost na duže vreme, ali je, na kraći period, veoma delotvoran. Zato su primitivni mehanizmi odbrane omiljeni među decom, ali i među odraslima koji sa godinama ne nauče bolji način suočavanja sa stresom ili traumatičnim događajima.
Ostavimo po strani – iako bi bilo u kontekstu teme – zrele mehanizme odbrane (to su sublimacija, kompenzacija i asertivnost), pošto su oni usmereni na pomaganje osobi da bude konstuktivniji deo svoga okruženja, što će reći da pomažu ljudima koji nemaju problema u prihvatanju sebe i drugih.
Nećemo se ovde baviti ni manje primitivnim mehanizmima odbrane (potiskivanje, pomeranje, intelektualizacija, racionalizacija, poništavanje) koje mnogi ljudi koriste i kad porastu, iako se ne smatraju baš najkonstruktivnijim načinom součavanja sa vlastitim osećanjima, stresom i anksioznošću.
Primitivni odbrambeni mehanizmi (izvor: dr John M. Grohol) su: poricanje (negacija) kao odbijanje da se prihvati stvarnost ili činjenica, kada se osoba ponaša kao da bolan događaj, misao ili osećanje ne postoje; regresija kao vraćanje na raniji stadijum razvoja kada smo suočeni sa neprihvatljivim mislima ili nagonima; „acting out” kao ispoljavanje ekstremnog ponašanja sa ciljem izražavanja misli ili osećanja koje je osoba nesposobna da iskaže na drugačiji način; disocijacija (izolacija) koja nastaje kada osoba izgubi pojam o vremenu i/ili identitetu i, umesto starih, u trenutku stvori nove predstave o sebi kako bi nastavila sa životom; podeljeno mišljenje kao manji oblik disocijacije, kada su delovi sebe odvojeni od svesti ostalih delova i ponašanja; reakciona formacija kao obrtanje neželjenih ili opasnih misli, osećanja i nagona u njihove suprotnosti.
I, na kraju, za ovu temu najprimereniji oblik primitivnog odbrambenog mehanizma – projekcija. Ona se definiše kao pogrešno pridavanje sopstvenih neželjenih misli, osećanja ili nagona drugoj osobi koja nema te misli, osećanja ili nagone.
Projekcija je jedan od 15 najčešćih „mehanizama odbrane“, tj. obrazaca ponašanja i razmišljanja koja imaju za cilj da nas što bolje zaštite, odnosno “odbrane” od drugih, ali, još više, od sebe. (dr John M. Grohol).
Ta (auto)projekcija se najčešće koristi kada osoba ima neprihvatljive misli koje ne može da iskaže, ili kada joj se gadi sama pomisao da ima takve misli. Projekcija je često rezultat nedostatka uvida i prihvatanja sopstvenih motiva i osećanja.
Poslednji, simptomatično ilustrativan, primer projekcije je istup formalnog šefa Es-En-Esa (Vučević M), partije koja tvrdi da je pobedila na lokalnim izborima u Kosjeriću i Zaječaru, iako na njima nije ni učestvovala već nešto što se na izbornom listiću krstilo kao „Aleksandar Vučić – Ne damo Srbiju“: „… ne može se na prste obe ruke nabrojati koliko su puta blokaderske liste, njihovi posmatrači i “navijači” prekršili pravila izbornog procesa na redovnim lokalnim izborima u Zaječaru i Kosjeriću. Da “šake pocrvene”, kad već obraz nemaju, od skandaloznih kršenja koja se dešavaju na brojnim biračkim mestima, i oko njih. Zaječarom i Kosjerićem bukvalno špartaju horde muškaraca obučenih u crno, koji se predstavljaju kao “veterani”, i prete i zastrašuju posebno starije sugrađane. Posebno se “ističe” večiti student R.L. koji sa svojom ekipom blokira ulice i maltretira ljude u Kosjeriću. Na biračkim mestima njihovi posmatrači nose bedževe sa crvenom šakom, a posebno je skandalozno što na biračka mesta protivzakonito ubacuju svoje partijske poslušnike koji se lažno predstavljaju kao posmatrači nevladine organizacije… Ti politički luzeri koji se non stop tužakaju Briselu kako se krše izborna pravila u Srbiji, od jutros prave skandal za skandalom, šire tenzije i ozbiljno ugrožavaju zakonitost izbora. Oko biračkih mesta primenjuju najstrašniju Gebelsovu propagandu, a u Zaječaru i Kosjeriću se sjatila opoziciona i kurta i murta, bajkeri, rokeri… i druge njihove grupe za pritisak i bukvalno pod opsadom drže stanovnike ne bi li ih silom naterali da glasaju za njih. Ovo je klasično kršenje svih mogućih zakona, zastrašivanje ljudi, pokušaji da se fizički spreče da dođu do biračkih mesta. Očekujem da će pod hitno reagovati nadležni državni organi, i da će obezbediti nesmetan izborni proces u skladu sa zakonom! Stop nasilnicima!“
Lider Es-En-Esa koji lagano uzmiče pred nadolazećim „Pokretom za blanko podršku AV-u, ma šta on da, ma o čemu, makar i protivustavno, da odluči“ tako optužuje druge za ono što upravo on i njegovi rade već godinama.
Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice („predsednik svih građana Srbije“), u prošlu nedelju, pred ponoć, zaseo je u odajama stranke koju protivzakonito i dalje vodi, pa joj, pride, iako u „sukobu interesa“ (Zakon o sprečavanju korupcije), namiče glasove na izborima, i otuda saopštio da: “Sve što živi u Kosjeriću je izašlo da glasa protiv nas. Sve što živi. I opet je bilo više onih koju su glasali za nas.”
Pošto, izgleda, u pitanju nije bio samo lapsus – jer, recimo, u Zaječaru je bilo i onih, takođe živih, ali nekih „Šiđanki“, i to ne sa Šumanovićeve slike, dakle, koje ne žive u Zaječaru, ali su svi i sve one glasale za „AV – Ne damo Srbiju“ – red je da objašnjenje ponovo potražimo u nekom srednjoškolskom udžbeniku, ovaj put, logike.
A tu se srećemo sa fenomenom tzv. logičkih, u slučaju Poglavice vrlo namernih, grešaka koje se definišu kao pretežno metodološke greške, što znači da predstavljaju kršenje pravila koja su ustanovljena u cilju opisivanja najboljeg načina dolaženja do istine.
Mejnstrim diskurs aktuelnog autokrate i njegovih plutarha, dakle njihov svakodnevni javni govor, prepun je namernih logičkih grešaka.
Najčešće je to zamena teza, kada se teza onoga ko, makar i blago kritikuje neki potez vlasti, zamenjuje nekom drugom tezom koja mu se proizvoljno pripisuje.
Neretko se koristi i argument ad hominem kao način „argumentacije“ koji se, umesto argumentima sagovornika, bavi njegovom ličnošću, pokušavajući da ga diskredituje.
I 13 godina posle pada bivšeg režima, na primer, koristi se tzv. pozivanje na oponentovo kršenje pravila kao vrsta argumentisanja koja se suočena sa vlastitim kršenjem pravila, tako što se poziva na to da je i bivša vlast radila isto to – „A šta ste radili vi?“.
Jednom se koristi tzv. lažna dilema kao prikazivanje stvarnosti, u kojoj postoji više mogućnosti, kao da u njoj postoje samo dve mogućnosti, od kojih je jedna najčešće neprihvatljiva, što će reći da lažna dilema u stvari želi da kaže da nemamo izbora, odnosno, da nam je, kao u slučaju statusa Kosova i Metohije, preostala samo jedna mogućnost.
Drugi put se poseže za tzv. lažnim uzrokom kao predstavljanjem stvarnosti na taj način da su uzročne veze postavljene prema željama vlasti, tako da je uzrok (krivac) za neko stanje neko koga režim želi da diskvalifikuje.
Treći put se sled uzima za uzrok i tako javnosti natura uverenje da je ono što je prethodilo nekom događaju moralo biti i njegov uzrok, iako to ne mora da odgovara istini.
Svakodnevno se iz propagandnog štaba režima izmišljaju i javnosti serviraju ad hoc hipoteze i tvrdnje čiji je jedini razlog da se spreče neželjene posledice nekog drugog tvrđenja.
Opšteprisutno je i tzv. uzimanje dela za celinu, odnosno generalizacija kao osnov stereoptipa i predrasuda, kada se proces zaključivanja, od dela (npr. partija vlasti) prenosi na sve članove nekog skupa, tj. sve građane ove zemlje.
U trendu je i propagandno pozivanje na opšte mišljenje koje pretpostavlja da je neka tvrdnja tačna zato što, navodno, „svi tako misle“. Recimo, predsednik Republike je rekao da je „na delu obojena revolucija“ i to onda postaje aksiom, dakle, nema potrebe da se dokazuje.
Poglavica je svoju „antifašističku borbu“ otpočeo početkom 2020 (ko mi ne veruje neka pročita moju kolumnu „A deca puna mašte, (naša)deca su ukras Es-En-Esa“, 6.3.2020), kada je objavio „tjeralicu“ za „Boškom Fašistom“ (Z.P. Dveri).
Istovremeno kada je „stupio u narodnoslobodilački pokret i partizanske odrede“ protiv „ljotićevaca i ostalih dveraša“, Antifašista i tadašnji Vrhovnik u prvom mandatu, predao je i svoju antiustavnu i protivzakonitu izbornu listu za parlamentarne izbore, pod divnim nacističkim „originalom falsifikata“, sa nemačkih izbora 1936: „Unseren Kindern – die Zukunft durch Adolf Hitler“. U prevodu na srpski: „AV – Za našu decu“. (o tome kako sam Poglavicu dobronamerno savetovao da se ratosilja toga, čitajtu u: „Ko je smestio Zeki Rodžeru“, 9.3.2020)
Malo pre nego što će naci-propaganda nemačkim roditeljima Hitlera ponuditi kao “savršenog Sveroditelja svoj nemačkoj deci”, Nemačka je već bila prelepljena slikama Firera okruženog decom dekorisanom kukastim krstovima, i edukativnim plakatima na kojima je pisalo: “Kinder, was wißt Ihr vom Führer?” („Deco, šta znate o Vođi?“).
Kako se to ono beše zove u psihologiji, pod odrednicom „primitivni mehanizmi odbrane“? (Auto)projekcija – beše li?
Vratimo se još malo “budućnosti naše”, tj. nemačke dece. Herman Gering je, jula 1934, u govoru u Berlinu, trasirao budući put nemačkog naroda: “Svi mi, od najprostijeg pripadnika SA (Šturmabtajlung, nem. Sturmabteilung, SA; paravojna formacija, “jurišni odred” Nacional-socijalističke nemačke radničke partije) do predsednika vlade, potičemo od Adolfa Hitlera i postojimo zahvaljujući Adolfu Hitleru!”
Danas vam sve to izgleda odveć poznato. Prisetite se ponovo šta je (auto)projekcija…
Na sam dan smrti predsednika Nemačke Paula fon Hindenburga kancelar Hitler je potpuno ukinuo mesto predsednika, proglašavajući se tako za “vođu nemačkog Rajha i naroda” i za vrhovnog komandanta oružanih snaga, a naravno da je ostao i predsednik Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke. Već za dve nedelje organizovao je i oktroisani referendum na kome je, pod sloganom “Hitler za Nemačku – cela Nemačka za Hitlera”, formalno i legitimisao i legalizovao taj državni udar da bi, već do kraja 1938, kako je to zapisao Sebastijan Hafner, “90 odsto Nemaca bili vernici u Firera”!
Aktuelni predsednik Republike Srbije, više od pola decenije, po principu “drž’te lopova”, pred Bogom, svetom i narodom, opanjkava “svoju” Srbiju, tvrdeći da je u njoj (tačnije, u onoj polovini građana koji njemu lično ne klimoglave na svaki njegov potez) na delu fašizam koji, jelte, stanuje u opoziciji, a ne na vlasti.
Podsećanja radi, sve relevantne definicije slažu se u tome da fašizam odlikuju: diktatorska moć, uzdizanje vođe, borbena vlada, nasilno suzbijanje opozicije, totalitarna jednostranačka država, „naoružana partija“, populizam i snažno disciplinovanje društva i privrede, slavljenje mladosti „zbog fizičke snage, idealizma mladih i njihove spremnosti na samožrtvovanje“. Čak i u simboličkom smislu (snop – ital. fascio, po uzoru na rimske fascije, snop pruća oko sekire), znak Musolinijeve fašističke partije upućuje na snagu kroz prisilno jedinstvo – jedan prut lako se lomi, a snop pruća vrlo teško!
Najmanji zajednički sadržilac svih definicija poručuje da je VLAST i MOĆ, dakle aktuelni režim, jedino, a ne politička opozicija, makar bila i najradikalnija, a nekmoli studenti u pobuni, u poziciji da (s)provodi fašizam ili nacizam!
Prisetite se zato još jednom šta se podrazumeva pod (auto)projekcijom…
U još jednoj kolumni (15.5.2020), u vreme takozvane izborne „korona kampanje“, pitao sam „Preti li nam Zakon o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz)?“
Tu sam „tipovao“ da u Poglavičinoj Srbiji nije nemoguć ni neki leks specijalis koji će zakovati, zacementirati, legalizovati sadašnje protivustavno stanje, tj. i formalno ozakoniti prenošenje svih tih ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno već i jesu!
Nešto kao: “Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich” iz 1933; skraćeno: “Ermächtigungsgesetz” (“Zakon o ovlašćenju”). Ili, u potpunom prevodu: “Zakon o popravljanju stanja naroda i države/carstva”.
Naime, pošto je, za samo mesec-dva, tokom februara, obezbedio podršku komande vojske, novopečeni kancelar koalicione vlade Adolf Hitler je, istog trena, zahtevao nove izbore, a predsednik Hindenburg ih je zakazao već za 5. mart te 1933.
Tokom izborne kampanje zapaljena je zgrada parlamenta (paljenje Rajhstaga) za šta Hitler optužuje komuniste, pa ubeđuje predsednika da je reč o velikoj komunističkoj zaveri, zbog čega je, po članu 48. Ustava, proglašeno vanredno stanje (Dekret o požaru u Rajhstagu). A to je vladi davalo ogromna ovlašćenja u slučaju “procene” da su ugroženi javni red i mir. Dekret o požaru je ograničio građanske slobode, pravo okupljanja i slobodu štampe, a policija je ovlašćena da, na neograničen rok, pritvara ljude bez naloga i optužnice, a sve je pratila ubitačna propaganda i organizovana “spontana podrška javnosti i građana” ovim merama.
U samo jednoj noći uhapšeno je najmanje 12.000 političkih protivnika, ali uprkos torturi, Hitlerovi nacionalsocijalisti osvojili su tek 43,9 odsto glasova, tj. 288 poslaničkih mandata, socijaldemokrati 125, komunisti 81 itd, ali je opozicija „zamoljena“ da “ne koristi mandate”!
Već 24. marta 1933. u Rajhstagu je usvojen Zakon o posebnim ovlašćenjima, kao amandman na Vajmarski ustav koji je omogućio Hitleru da usvaja zakone — čak i one zakone koji krše ustav — bez saglasnosti predsednika Nemačke ili Rajhstaga! Opozicione stranke su zabranjene ili su se samoraspustile, pa je Nemačka, od 14. jula 1933, postala jednopartijska država u kojoj je Nacionalsocijalistička partija ozakonjena kao jedina legalna stranka. Na izborima 1933, 1936. i 1938. nacisti su se “takmičili” sami sa sobom, a dekor su im činili “nezavisni” satelitski “protivkandidati”.
Taj zakon je omogućio Hitleru, de fakto – legalnu diktaturu!
U to ime, na kraju, i pitanje za dva miliona dolara: Zašto jedna trećina narodnih poslanika sadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, evo već ceo mesec, odbija da, svojim potpisima, formalno verifikuje zahtev studenata za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora?
Cvijetin Milivojević
