Ustani Srbijo 
Rektor Univerziteta u Beogradu, od početka studentsko-građanskog mirnodopskog ustanka protiv opskurno-uzurpatorskog Vučićevog režima, ima vrlo čudnu poziciju. I to cik-cak neobičnu. Menja se, ali, po pravilu, ostaje kontroverzna.
Arhitekta Vladan Đokić je pre društveno-političke bure koja je otpočela sa, sistemskim zlom generisanom, novosadskom tragedijom krajem 2024. godine, važio sa čoveka bliskog režimu. Šifra je bila: Beograd na vodi!
Mnogi su, stoga, sumnjali da će se prikloniti studentima. Međutim, Đokić ih je iznenadio i baš to uradio. Oni koji mu nisu skloni, ili su previše kritični (a možda samo taman onoliko sumnjičavi koliko naše prljave okolnosti zahtevaju), to su propratili rečima: „u pitanju je dogovoreni sukob; Vučić namešta kao ključnog protivnika onoga sa kim kasnije može da pravi neku kombinaciju“.
Meni stvari nisu delovale baš crno-bele. Ostavio sam, te to traje do danas, mogućnost da su se diktator Srbije i prvak Univerziteta u Beogradu, oko nekog neimarskog posla ili iz nekog drugog razloga, iskreno razišli pa onda i sukobili. Ipak, režimski napadi na Đokića i meni su delovali marketinški razrađeni, sa ciljem da na crni način bude promovisan (definisan kao ključni nosilac studentskih talasanja) a ne oštećen. No, da ponovim, ne isključujem mogućnost da lukavi Vučić to radi bez dogovora sa njim, jer računa da mu je bolje da ima mekog protivnika sa kojim može da se dogovara, nego nekog rigidnog.
Isto tako, iako su mi smetali neki potez koje je povlačio rektor, nisam im davao značaj koji je propraćen dobijanjem crvenog kartona. Recimo, nije mi bi bio na mestu (o čemu sam i pisao) njegov prvi susret sa premijerom Macutom i ministrom Stankovićem. U jeku kritika pošto ih je Vučić oktroisao, toj dvojci, pogotovo poslednjem, dao je neku vrstu legitimiteta. Ali ajde, da ne cepidlačim. Ko radi taj i greši, tim pre što su Macut i Đokić umnogome – što je legitimno slagali se sa njima ili ne – ideološka sabraća (LGBT i druge tzv. evroatlantske vrednosti).
Ono što me je mnogo više neprijatno začudilo od toga, to je da je rektor nedavno, na neki način, u ime tzv. univerzitetskog jedinstva, imao kritičan odnos prema onim fakultetima i profesorima koji ostaju dosledni u pružanju podrške studenima, a ne, recimo, Ekonomski fakultet i Fakultet organizacionih nauka, koji su defetističkim i samoživim delovanjem pokolebali univerzitetski front te utrli put za jednostrane ustupke režimu.
Na to su se nadovezale Đokićeve izjave da nije politički protivnik režima iako ostaje uz svoje studente, pa čak se i nudi da bude na njihovoj izbornoj listi. Neobično! Ako je sistem u državi Srbiji autoritarno-kriminalan zahvaljujući SNS kartel režimu, kako je moguće nešto promeniti bez njegovog rušenja? Otuda, svako ko želi bolju Srbiju mora da bude protivnik režima!
Čemu, uostalom, služi „studentska lista“ u formiranju? Nije joj valjda cilj da pomogne Vučiću da realizuje pljačkaške projekte EKSPO te „Beograd na vodi 1“ nadgradi ništa boljim „Beogradom na vodi 2“? Ili da se izbori da od Francuske kupimo 17 a ne 12 preskupih Rafala? Sumnjam da beogradski i drugi srpski studenti to imaju u vidu, a samim time logično je upitati se – šta će na njihovoj listi, tim pre na njenom čelu, čovek koji kaže da nije protivnik režima?
Videćemo u narednom periodu šta će biti i koju igru igra Đokić ali već sada na nju nemalu senku bacaju neki njegovi potezi ali i saradnici. Imam u vidu, primera radi, rektorovu desnu ruku tj. menadžera Univerziteta u Beogradu, Danila Furundžića. Osnovano ili ne, ali iz više izvora, rečeno mi je da je on „čovek države“, što u prevodu znači saradnik službi. Tome u prilog ide i afirmativan odnos prema njemu neformalnog glasila BIA – Novosti. Ono što nije tajna, to je da ima tesne veze sa političkim delom SNS kartela, pa je postavljen i za direktora jednog javnog preduzeća.
Ni to, razume se, ne mora da znači da je Đokić džoker „našeg“ spin diktatora, koga u jednom momentu on namerava da izvuče, i, možda, kao bogzna kakav kompromis ponudi kao šefa nekakve „ekspertske vlade“ koja bi potrajala dok ne budu gotove pripreme za EKSPO te uporedo stvoreni uslovi za „fer“ izbore. I te kako upućeni ljudi iz Vučićevog kruga potvrđuju da je to plan. Opet, ko će ga pouzdano znati u okolnostima kada živimo u zemlji preplavljenoj (dez)informacijama.
Za kraj samo jedno je sigurno: sa Đokićem treba biti krajnje obazriv. Svakako se ne radi o čoveku koji bi trebalo da bude nosilac „studentske liste“, što ne znači da je u redu apriori ga stigmatizovati. Nekada ljudi sa više lica na kraju ispadnu jako korisni. Doduše, do samog kraja ostaje enigma – za koga?
Dragomir Anđelković
