Referendum izlaza

A plan je bio tako dobar. Svako je dobijao ono što mu je trebalo i što je tražio. Zapadu Rio Tinto, Rusima poslednji saveznik na Balkanu, biračima srbovanje, komšijama Otvoreni Balkan. Sve figure su postavljene baš kako je glavni režiser zamislio i opet-ništa. Đavo je opet na kraju došao po svoje i sada režiser čuva glavu da mu se o nju ne razbiju tikve koje je zasadio.

Lucifer je krenuo od NIS-a, zna gde boli. Džabe Rusima ljubavne poruke iz Beograda da nikada neće uvesti sankcije, džabe čajanke iz Ruskog doma, džaba agentura ruskog Kulturbunda-NIS je privredno-politički relej Kremlja preko kojeg regrutuje i agenta i projektuje svoj uticaj. Sankcije NIS-u predstavljaju poslednji poudrav odlazeće administracije i vruć krompir koji je bačen u Vučićevo krilo. 

Rio Tinto je neostvarivi projekat i tog postaju svesni i njegovi finansijeri. Vučić nije garant ni sopstvene bezbednosti, a kamoli dugoročnih planova rudarskih konglomerata. On nije sposoban nijednu reformu sistema da sprovede, nijedan plan, nijednu akciju širih razmera. Neće biti sposoban nijedan bager da izvede u dolinu Jadra, a kamoli da Orliću preda ključeve letećeg auta i ostvari predizborno obećanje.

Srbovanje postaje tragikomično u vreme kada kosovski Albanci plene imovinu države Srbije na Kosovu, jure Srbe ne kao zečeve, već kao retku divljač, ponižavaju ih verbalno, fizički i institucionalno.

Plan je bio dobar, ali postaje iluzoran, nerealan, anahron.

Sada bez plana nastupa novi vid anarhije. Konstantna pojavljivanja na televiziji ne daju željene rezultate. Dizanje, pa fol spuštanje tenzija, emotivni rolerkoster deluje kontraproduktivno. Na ulici svaki incident samo potpaljuje vatru koja preti da zahvati sve segmente društva. Vučević glumata strogog policajca iako izgleda kao budući zatvorenik, Ana ne mora da glumi retarda, dobro joj ide glavno uloga u predstavi „Glupan i tupan“, svi ostali standardno u punom kapacitetu naprežu svoju četvoronožnu inteligenciju da bi sebi obezbedili pozicije i posle pada Vučića.

Samo je jedna karta ostala na stolu-referendum. Vučić ga je ponudio na samom početku ove duboke krize, ponuda je ostala na stolu, a stolu niko nije prilazio ni blizu.

Moram reći-hazarderski potez. Moram reći-ja bih ponudu prihvatio. Naravno uz svoje uslove, jer on više nije u poziciji da diktira ništa, ni tempo, ni ritam, pa ni uslove.

Vučić je u pravu-hoćemo njegovu glavu. Figurativno rečeno. Ali, da! Vučić je izvor korupcije, baš te korupcije koja ubija. Ta piramida zla, taj sistem koji jede vreme, resurse ljude, ta zločinačka mašinerija koja uništava Srbiju nastala je zahvaljujući njemu, održava se zahvaljujući njemu i biće uništena kada kraj dođe njemu. Nikakvi sudski procesi bilo kakvih lakeja i epigona neće promeniti suštinu. Nikakve optužnice, da svako radi svoj posao, da institucije prorade, da se mediji oslobode…. Ništa od toga. Dok se močvara ne presuši, džabe vijamo komarce.

I da, radi se o njemu. On je uspostavio lični režim, ceo sistem nosi njegovo ime. Od mesne zajednice, da Andrićevog venca. Kako mislimo da menjamo Srbiju ako njega ne možemo da promenimo. 

On nije zaslužio da ode, on mora biti oteran!

Njemu se mora reći NE! Referendum jeste prilika. Ali ta ustavna institucija nije upitna sama po sebi. Manimo se pravničkih zavrzlama o savetodavnosti, obaveznosti, ustavnosti… Svaka prilika gde se može, ponavljam, može na i mora pokazati da nema većinu mora, ne može nego mora biti iskorišćena. Kažem, sam referendum nije upitan, upitni su uslovi pod kojima će se referendumska kampanja biti sprovedena.

Sada uslova nema ni za normalnu TV debatu, a kamoli za takav jedan demokratski čin visoke kategorije kakav je referendum. To sebi mogu da priušte samo visoko razvijena društva koja su sebe navikla na politički fer-plej, sazrela, moderna društva. Mi to svakako nismo. Da jesmo Vučić bi i dalje nosio  bedž ili bi bio trećerazredni košarkaški trener, a ne samoproglašeni Vožd.

Referendum DA, na referendumu zaokružiti NE!

Referendum DA, ali uz sledeće minimalne uslove, a spisak uslova nije zaokružen.

Uslovi se pre svega odnose na medijsku scenu. Prvi uslov je da u šestomesečnoj referendumskoj kafani informativni program RTS-a uređuju Olivera Kovačević, Bojana Lekić i Nataša Miljković. Drugi uslov je da informativni program TV B92 bude van režimske kontrole. To bi se moglo postići tako što će ekipa Insajder svoju produkciju emitovati na ovoj nacionalnoj frekvenciji. Istraživački tim TV B92 činili bi novinari KRIK-a i BIRN-a. Svoje autorske emisije dobili bi Srđan Škoro, Slobodan Georgiev, Milan Ćulibrk, Davor Lukač, Vuk Cvijić, Jelena Zorić…

Takođe, nužne su promene i u izbornoj komisiji, gde bi se morala naći paritetna ravnoteža vlasti i opozicije, gde bi aktivno, a ne posmatračko učešće mogli uzeti i zvanični predstavnici OEBSa. Uređivanje biračkog spiska je uslov koji ne treba ni isticati, već se podrazumeva.

I poslednje, ali ne i zadnje-biračka mesta moraju biti pokrivena kamerama koja će pratiti rad komisije i svih zakonski ovlašćenih lica.

Prednost ovakvog referenduma je dvostruka. Prvo, Vučić nema protivkandidata što ga lišava ofanzivne kampanje u kojoj napada i dezavuiše protivnika. Biće primoran da govori o sebi, što je sada veliki nedostatak, iako je nekada bila prednost. Ovo i opoziciju lišava da pred svaki izborni ciklus pokaže koliko je nezrela i nesposobna novim podelama, svađama i podmetanjima. Neće se raditi ni o njima, tako da ćemo biti lišeni da se nerviramo oko raznih iskakanja, toksičnih izjava ili nekontrolisanih postupaka. 

Drugo, referendum direktno dekodira postavljeni sistem, udara u glavu, oduzima legitimitet njegovom tvorcu. Ako posle trinaest godina vlasti Vulić i dalje ima većinu, makar za jedan glas, zaslužuje ne da završi drugi, ja bih ga častio i trećim mandatom. Kad ide june, nek ide i uže, kad ide Srbija dajte nam to uže, luster ćemo već naći. 

Gore navedeni uslovi su minimum pod kojim se može doći do verifikovane volje birača. Uslovi nisu idealni, niti ako budu prihvaćeni (znam da neće) Srbiju pretvaraju i demokratsku državu. Daleko od toga. Ali pod takvim uslovima ubeđen sam da bi više ljudi imalo hrabrosti da zaokruži NE, od onih koji bi ili iz ubeđenja, ili iz straha ili iz interesa zaokružili DA. Ne sumnjam da bi Vučić angažovao sve svoje kapaciteta kako bi savladao i ovu poslednju prepreku ka istorijskim čitankama. Vrištao bi Sa Pinka, ludovao  na Hepiju, tabloidi bi streljali svakog nezahvalnika koji odbija da pokaže svoju lojalnost. Ništa novo, ništa što već nismo prošli.

U trenutku kada su blokirani Univerziteti, kada advokati obustavljaju rad, kada su zemljoradnici na ulici, kada je Jadar pod opsadom, kada prosvetari prete štrajkom, kada je cela Srbija u vanrednom stanju-njegova kampanja nema efekta koja je postizala ranije. Naprotiv, kampanja protiv njega je sve uspešnija i efektnija.

Neka ovo bude predlog. Vi već odavno znate da ja ovim predlozima stavljam opoziciji klipove u točkove, da defokusiram studentski bunt i da „tajno“ radim za Vučića. Ne! Evo, javno radim za Vučića, njegov sam probuđeni spavač, lažna opozicija, polulojalista… Whatever!

Ponoviću. Smatram da je zrelo da se protiv Vučića ne ide samo nogama. Treba upotrebiti u ruke, i to one naoružane olovkom. A pre svega treba koristiti glavu. On mora biti isteran iz ćoška u koji se zarobio. Iz ćoška pa kroz vrata pa na suđenje. Ono mu ne gine. Mora se naći pred sudom naroda (referendum je najbolji vis osude), možda će se naći pred krivičnim sudom, a istorija će mu sigurno suditi i presuditi.

Dr Aleksandar Dikić