Jezik je, kao što mnogi koje je za to briga znaju, živo biće. Diše, kreće se, menja se, raste, evoluira, mrzi kaveze i korsete… Pravopis se menja, rečnik se menja. Čak i za vreme jednog života, a to svedočim ličnim iskustvom, ono što je pravopisno bilo ‘ispravno’ pre 30 godina, više nije – ili ne u većini (na primer, ‘obzirom/s obzirom’, ‘Versaće/Versače’).

Turbulentne društvene situacije, posebno političke i tehnološke revolucije, su ubrzani inkubatori jezičkih promena. Svetski trendovi, nove profesije, nove digitalne platforme, nove društvene situacije i životni stilovi donose nove reči i fraze. Nove ‘mimetičke’ fenomene koji se prenose, mutiraju, umiru i, neki od njih, preživljavaju.

U tom smislu, ni postojeći opštedruštveni protest – mislim da je odavno po masovnosti, mada ne i po moralnom težištu, prevazišao naziv ‘studentski’ – nije izuzetak. Protest, podržan uzavrelim kvascem društvenih mreža, lingvistička je pekara iz čije rerne skoro svakoga dana izlaze nova jezička testa.

Verovatno dva najpopularnija su ‘Pumpaj!’ i ‘Ćaci’.

Ako je prvom poreklo i dalje sporno i oscilira od svadbarsko-estradnog virala do opskurnog ‘treda’ na Reditu, drugom se poreklo vrlo dobro zna. Oba su postala univerzalni simboli, jezičke značke protesta, i kao takvi, sa sobom nose tonu značenja. Nikada više u našem društvu, ili bar još dugo, izraz ‘pumpati’ neće imati svoje regularno značenje, kao što se ni reč ‘đaci’ više ne može zamisliti bez svoje pogrdne rime.

Kao što neko pomenu nedavno na Tviteru, zamislite tu egzistencijalnu muku, taj svrab koji ne može da se počeše: da znaš da si ti napisao ‘ćaci u školu’ na stubu kapije gimnazije Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu (i da ti je, po običaju nepismenih, na kraju zafalilo mesta za poslednje slovo), da si autor reči koja je postala ‘slavna’, deo društvenog tkiva – a ne smeš nikome da kažeš! Koja kazna za samosvesno biće, što ovde možda i nije slučaj. Nije teško biti ‘nesvet’ (što kažu novosađani) kad si nesvestan… razlika je samo u jednom slovu.

‘Ćaci’ su, u opštoj sprdačini, sa sobom doneli i izraz ‘lojalizacija’: duplo satiričnu ‘novu pravopisnu formu pretvaranja Đ u Ć’ i referencu na do sada fiktivne ‘lojaliste‘. Ova poslednja reč priziva još jednu: ‘crnokapuljaše’, kao direktnu asocijaciju na fašističke ‘braon’ ili ‘crnokošuljaše’. I ova evolucija konstrukcije pokazuje evoluciju sveta u kome živimo: sveta u kome su kapuljače (hoodies) mnogo normalnije od sada već formalnih košulja.

Brojčano, skoro statistički, barem ako se pogleda asortiman reči i fraza koje postaju popularne na društvenim mrežama, progresivne snage (neko bi rekao očekivano) izgledaju mnogo kreativnije, visprenije, inteligentnije. Većina novih izraza koji ‘ulaze u narod’ su termini pogrde za režim i njegove (sve manje) voljne i (sve više) nevoljne pristalice.

Iako ne u potpunosti građanski korektan (ili čak ‘hrišćanski’) – možda čak i metropolski elitistički i nekonstruktivan za protest kao najširu moguću koaliciju društvenih slojeva – u cirkulaciji je i izraz ‘postojebina’, kao opis tih zabačenih, zatucanih krajeva koji egzistiraju u mraku socijalnog i duhovnog siromaštva, masovne medijske blokade i nacionalističkih mitova, iz kojih dolaze neke od najvatrenijih pristalica srpskog režima.

U svojoj kolumni u Danasu, Marčelo je doneo još dve zanimljive reči za koje mislim da će dobiti i trajniji život u danima koji dolaze. Jedan je ‘zlikovnica’, izraz jednog njegovog drugara kojim je opisao ne samo ličnu i društvenu tragediju i učesnike kampa u Pionirskom parku, već i svaku drugu ilustraciju i negativce naše već previše duge enciklopedija raspada. Možda i kao alternativni podnaslov za buduću knjigu koju namerava da napiše srpski predsednik…

Drugi je ‘ruglomer’, novi etalon merenja svakakvih moralnih, estetskih, političkih i medijskih nakaznosti. Iako nije bilo detalja, mogu da zamislim skalu, klizeći ‘šiber’ za odmeravanje svakakvog rugla u koje smo već predugo potopljeni.

Neumorni Jovo Bakić je nakon današnjeg beogradskog sabornog referenduma uveo pojam ‘dinstanja’ žilave govedine srpskog režima, reč koja se odmah primila na društvenim mrežama do te mere da je iznet predlog da bi potencijalna digitalna platforma posvećena profesoru Bakiću trebalo da se zove ‘Dinstagram’!

Na ulicama, verovatno najčešći oblik ispoljavanja predloženih narodnih zborova je takozvani ‘poh’: gađanje lokalnih predstavnika vlasti jajima i brašnom. Poziv ‘Pohuj!’ je mlađi brat poklika ‘Pumpaj!’.

Ali, od svih novih i kreativnih reči koje nam je doneo protest, jedna je nesporna u raširenosti sentimenta: ‘studentoljublje’. Odavno na našim prostorima nismo osetili taj čudan osećaj sreće ‘onako’, pred prizorom drugih, lepih mladih ljudi koje ne znamo i koji svojim prisustvom menjaju vazduh oko nas, pa nam dođe da grlimo sve okolo, i da igramo, i da se izvinjavamo ako nekoga slučajno gurnemo; opija nas taj povraćeni osećaj da smo ‘bolji’, da smo ponovo otkrili emotivne zone za koje smo mislili da su nepovratno nestale iz naših života.

Narodi mnogo stariji od nas imaju reč za to: na sanskritu se ovo zove ‘kama muta’ – jako, toplo osećanje povezanosti sa ljudima oko sebe, ali toliko da nam se zaglavi knedla u grlu, da se naježimo od miline; kod nas bi to bilo, ‘da nam srce pukne od sreće’… Samo, previše je na srpskom blesavih asocijacija da bi ova sanskrit reč zvučala i ovde lepo kao i sâm osećaj.

Lazar Džamić (Izvor: Radar.rs)