Zvoni mobilni telefon. Šljiva se okreće u krevetu i pokušava da dohvati telefon. Gleda u ekran – piše „GILE“. Brzo se javlja. Kratak razgovor. Šljiva na kraju odgovara: „Tu sam za 10 minuta.“ Leži još jedan minut da dođe sebi. Gleda u plafon. Uzima daljinski od klime i gasi je. Još nerasanjen ulazi u kupatilu i umiva se. Gleda se u ogledalo. Veliki podočnjaci i ravno čelo, bez bora, neopterećno rauzmišljanjem. Takav je i pogled. Tup.

Materijal elastin

Brzo izlazi iz kupatila. Oblači uske farmerke od elastina. Obuva najnovije NIKE patike. Navlači crnu majicu sa kapuljačom, uzima crni kačket i izleće napolje iz kuće. Čeka ga Giletova ekipa. Treba nešto da obave. Kažu biće malo drugačije nego do sada. Nema rizika da ih neko otkuca, niti će dugo čekati da utope tozla za keš lovu. Neće biti ni uterivanja dugova. Najviše je mrzeo kada žene vrište po kući i oklembese se oko vrata bizgovu koji Giletu duguju lovu, pa onda moraju i te ženturače da mlatnu koji put i da ih zaključaju u neku od soba. Najgore je kada soba nema ključ, pa onda te što mlataraju rukama i vrište ko da ih dereš, moraju da vežu nečim. Najčešće koriste čaršave koje pocepaju na pola. Ovog puta, neće biti ni reketiranja, pa da se desi da vlasnik lokala glumi hrabrišu, pa se suprotstavi Giletu i ekipi. Kasnije tom liku sa kičmom nestane auto ili mu se zapali kuhinja u restoranu. Jbg, takva su vremena.

Ali, ovoga puta imaće asistenciju policije i niko neće smeti da ih dira. Nije mu baš najjasnije šta se od njega i njegovih ortaka očekuje, ali će kao i do sada odraditi sve što se od njega traži. Ekipa ne sme da se obruka.

Bilo je do sada brdo nategnutih i rizičnih poslića i nekoliko krupnih poslova i svaki put je bilo moguće da neko padne i rasturi kombinacije. Bilo je teško da se komunicira od kada je Cigla pao. Kasnije je drukao ekipu. Obećali mu da će dobiti uslovnu, a dobio je godinu dana u Požarevcu. Kad je glup. Bolje da je držao jezik za zubima i radio za ekipu, a ne za muriju. Ali od kada je Cigla ispao iz ekipe vremena su se promenila.

Izgleda da svi iz ekipe sada rade za muriju. Nekada i sa murijom. Nije sve baš najjasnije, ali veruju u Gileta. On zna šta radi. Do sada je napravio kuću na sprat u sred grada, ima vikendicu na Goliji, privatizovao jednu firmu u Čačku, ima dve mlade ljubavnice, vozi audi Q8 quattro… Ko nije za sebe nije ni za druge, a Gile je svakako za sebe. I zna da nas organizuje, zna da namiriše kombinacije. Daje nam, ne fali. Do sada je samo jednom osuđen, ali nikada nije išao na robiju. Gile zna.

Uskoro su svi došli na dogovoreno mesto. Šljiva je bio među prvima koji su stigli. Tu su i: Krdžo, Debeli, Kreza, Šipka, Obrva, Duki, Sajla, Brzi, Glavonja i Špil. Uskoro je došao i Gile. Sedaju u automobile i kreću za Novi Pazar. Ispred njih murija. Uključena rotaciona svetla. Jure 120-130 km/h, kako i dolikuje oštrim momcima, momcima sa asfalta. Niko ništa ne pita. Izgleda neka ozbiljna kombina.

Nije prošlo puno, stigli su ispred neke zgrade. Ispred je ulica i omanji plato popločan behaton pločama. Na zgradi razni natpisi, koje uglavnom ekipa koja je došla ne razume: „SUBSCRIBE na proteste“, „Nastavnici i administracija DUNP-a uz studente“, „GAME OVER“, „PUMPAJ“ , „DUNP u blokadi“ i slično. Gile je navukao kapuljaču i pokazuje ostalima da urade isto. Svi u crnim majcama, a ispred njih policija, sva u plavim majcama.

Začu se jedna glasna naredba. „UPADAJ!“

Naglo je policija potrčala uz stepenice i ušla u zgradu, na silu otvarajući vrata. Za njima je ušla Giletova ekipa. Policija se raspoređuje uz zidove. Komandir policije pokazuje rukom Giletu da krene. Gile se okreće prema ekipi: „Zadatak nam je da sve koji ovde nisu u uniformama izbacimo napolje, na ulicu. Je l’ jasno?“ – „Jeste!“ zagrmeše momci sa asfalta. „Izolujte jednog po jednog od ovih razmaženih maminih i tatinih sinova, ako treba opalite im po neku vaspitnu, udrite šljagu ili ćušku, pokažite im da im ovde nije mesto. Šljam jedan i ološ je upao na ovaj univerzitet. Nisu to nikakvi studenti, to su sve neradnici i fašisti. Sve im je plaćeno i sve su dobili na tacni, dok se mi ceo život borimo svaki dan da preživimo i zaradimo za naše porodice. Napali su i državu i predsednika države i zaustavili svu privredu i više nema posla ni za koga, pa ni za nas. Sve ih izbacite napolje. Što pre!“ Kroz Šljivu prostruji neki poseban osećaj važnosti. „Gile stvarno zna“ – reče Šljiva dok kiseonik i adrinalin u njemu pokušavaju da dođe do mozga.

Ekipa je ukapirala da su neki klinci krenuli da im uzmu pos’o i bili su više nego revnosni i oštri prema njima. Nekoga za kosu, nekoga po kosi, nekoga pesnicom u glavu, nekome šamar, nekome udarac u stomak, nekome koleno u leđa. I studentkinje nisu bile pošteđene.

Policija je stajala sa strane i osiguravala da postoji prolaz do izlaza iz zgrade, kao koridor za izbacivanje. Za 10-15 minuta Giletova ekipa je izbacila sve studente i studentkinje napolje. Sve koji su to veče i tu noć bili u zgradi Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

Univerzitet se rešio studenata. Noću.

I dobio nove dobrotvore. Gileta i ekipu. Isto noću.

Policija sada stoji ispred ulaza u Univerzitet i ne dozvoljava prilaz ulaznim vratima. Studenti se bune i protestvuju ispred zgrade univerziteta, ali policija i Giletova ekipa su sada u fakultetu, a studenti napolju. Napolju su budući lekari, inženjeri, advokati, ekonomisti, asistenti i profesori, a unutra su osvedočeni kriminalci, siledžije i nasilnici.

Šljiva stoji u hodniku fakulteta i gleda slike i uramljene fotografije okačene o zidove. Sve neki ljudi u odelima. Nikog ne prepoznaje. Pored tih portreta o zidovima stoje okačene i uramljene razne diplome i nagrade. Ništa mu nije jasno, ali oseća da je uradio pravu stvar. Koji će nam đavo studenti? Kome su oni dobra doneli? Nigde ih uostalom nije viđao po gradu. Čime se bave, od čega žive, ko im je vođa? Sve te misli mu teškom mukom prolaze kroz glavu. Ali osećaj zadovoljstva je želeo da podeli i sa nekim iz ekipe. Okrenu se prema Šipki, stavi mu ruku na rame i sav uzbuđen reče: „Brateee, prvi put sam na fakultetu.“

Miodrag Gavrilović