Prozapadna opozicija već godinama ne uspeva da kreira i predstavi građanima adekvatan program kojim bi dopunila i zaokružila svoju političku ponudu i izašla na megdan naprednjacima i Aleksandru Vučiću. Dok politika u užem i vrednosnom smislu predstavlja stratešku stvar, dotle program koji se odnosi na svakodnevni život ljudi i privrede predstavlja taktičku stvar u političkoj borbi koja nikada ne prestaje. Program bez politike ne može da opstane, politika bez programa nema smisla.
Okolnosti u kojima se odvija današnji život u Srbiji onemogućavaju prozapadnoj opoziciji da sa svojom retorikom i uličnim angažovanjem nanese odlučujući udarac naprednjačkoj vlasti. One jesu posledica unutrašnje ekonomske situacije i međunarodnog političkog okvira, kao i poteza koji je sadašnja vlast povlačila u prethodnom periodu. Devedesetih godina jedna od parola sa protesta je bila ,,Beograd je svet’’. On to sada nesumnjivo jeste, svet i to onaj kapitalistički. Srbija živi svoju ekonomski realnost pod gotovo istim pravilima po kojima to rade Nemačka, Francuska, Italija ili Španija, ali i Slovačka, Mađarska, Rumunija ili Poljska.
Srbija danas živi život punog kapitalizma, ona zvanično beleži najduži period nesmetanog kapitalističkog razvoja u svojoj celokupnoj modernoj istoriji. Ljudi žive po istim pravilima ekonomije i privređivanja kao i u svim ostalim zapadnim i istočnim evropskim kapitalističkim državama. Ista pravila ne podrazumevaju i isti nivo dostignutog materijalnog blagostanja sa razvijenijim zemljama ali jedno je sigurno, Srbija nije više ona izolovana zemlja, izmučena sankcijama i ratovima kao devedesetih godina.
Zemlja beleži dobre makroekonomske pokazatelje. Budžet je stabilan, javni dug je nizak i to po merilima zapadnih zemalja koji su u tome mnogo gori od Srbije i drugih manjih država. Investicija je svake godine sve više. Sa jedne strane investicije iz inostranstva, sa druge velika ulaganja države u infrastrukturu. Srbija godinama beleži solidno visoke stope privrednog rasta, a ove godine će biti čak i u samom evropskom vrhu u toj kategoriji. Nedovoljno da se stigne standard razvijenih evropskih zemalja ali dovoljno da se postepeno podigne sopstveni kao i da se sve ukupno oseti da je ekonomsko stanje stabilno. Plate u javnom sektoru, penzije i minimalna cena rada se podižu svake godine što mnogima daje osećaj da se nešto ipak dešava i da se time bolje nose sa inflacijom koja je sveprisutna u zadnjih nekoliko godina, a opet kao globalni trend a ne izolovani srpski slučaj. Neki će reći da nije dovoljno ali nije ni beznačajno, jer može da bude i scenario sa inflacijom ali bez bilo kakvih povećanja.
Stranih radnika u zemlji je sve više i svake godine se odobri na desetine hiljada viza i dozvola za rad stranim državljanima. Posla ima na sve strane i ne radi samo onaj ko neće ili ne može. Srbija već polako dolazi do stanja tzv. prirodne stope nezaposlenosti. Upravo je rešavanje pitanja nezaposlenosti jedan od najjačih aduta naprednjačke vlasti. Jednim delom je tome sama doprinela privlačeći veliki broj investicija u industrijska radna mesta kojim su zaposleni ljudi iz donjeg dela socijalne lestvice koji su prethodno bili bez posla. Sa druge strane naprednjaci su imali i sreće. Prirodnim tokom razvoja tehnologija i IT sektora stvoreno je na desetine hiljada radnih mesta u IT sektoru ali i među drugim oblastima koji omogućavaju slobodan rad na daljinu u Srbiji za kompanije iz inostranstva.
Stranih turista je više nego ikada. Srbi izdaju svoje stanove turistima više nego ikada. Naši ljudi putuju, u inostranstvo ali i po Srbiji, više nego ikada. Naši ljudi troše više nego ikada i kupuju stvari koje im suštinski ne trebaju više nego ikada. Srbija nije siromašna zemlja.
Sa druge strane, javljaju se povećani apetiti od strane gotovo svih delova društva na socijalnoj lestvici, opet dobrim delom kao posledica uvek prisutne nejednakosti i poređenja sa drugima. Sve pojave imanentne kapitalističkoj privredi ali i ljudskoj prirodi. Cene nekretnina rastu u nebesa i sve je teže ljudima da kupe svoju prvu nekretninu. Opet oni koji nemaju tih problema, bilo da su viši sloj ili srednja klasa društva mogu neretko da planiraju kupovinu druge, treće ili koje već po redu nekretnine kao investicije. Kapitalizam u svom punom sjaju.
Prozapadna opozicija uporno priča o siromaštvu i kako ljudi po ulicama gladuju i jedva krpe kraj sa krajem. Opozicioni prvaci pričaju kako se u Srbiji nikada gore nije živelo. U isto vreme obesmišljavaju i banalizuju apsolutno svaki potez koji vlast povuče u ekonomskoj sferi.
U prethodnoj deceniji prozapadni opozicioni prvaci su se istakli sa podsmevanjem novostvorenim nisko plaćenim radnim mestima u velikim industrijskim centrima, omalovažavanjem motanja kablova i svega ostalog. Onaj ko je bio bez posla godinama ceni što je sada u mogućnosti da radi a naročito ako su u takvoj mogućnosti i članovi njegove porodice koji su verovatno isto bili bez posla. Ovo je naročito vidljivo u manjim sredinama van udobnosti užeg kruga Beograda i Novog Sada. Prozapadna opozicija sa ovakvom retorikom ne postiže ništa i sebe dodatno izoluje od potencijalnih glasača. Da stvar bude još tragičnija po njih ubedljivo najveći deo nižih slojeva na socijalnoj lestvici glasa SNS i Aleksandra Vučića. Isti procesi se već godinama odvijaju i u zapadnim zemljama gde su se sa svojim nerazumevanjem radničke klase i siromašnijeg dela stanovništva levo liberalne stranke učaurile i ograničile na svoj sopstveni krug dvojke van širokih narodnih masa.
Nisu stali samo na tome već su se aktivno uključili u negativnu kampanju protiv kineskih investicija u Srbiji. Opet podsmeh ali i satanizacija. Teško je međutim objasniti ljudima, onima koji iole žele da čuju sve strane i stave prst na čelo, kako je to kineska investicija u novu fabriku guma u Zrenjaninu otrov za narod dok je francuska investicija u već postojeću socijalističku fabriku guma u Pirotu primer uspešne direktne strane investicije? Gume su gume i tehnologija njihove proizvodnje i svih nuspojava je manje više ista. Ne i za prozapadnu opoziciju koja se direktno suprotstavlja i ruga privrednoj saradnji i investicijama sa zvanično najvećom ekonomijom sveta. Isto je i sa blaćenjem prisustva kineskog kapitala u Boru i Majdanpeku ali i Železari Smederevo. RTB Bor je decenijama tavorio kao gubitaš u državnim rukama sa stranačkim rukovodstvom. Železnica je prethodno ostavljena i odbačena za dolar od strane američkih investitora. Kineski kapital im je doneo život kao i izvesnost poslovanja i sačuvana radna mesta. Za prozapadnu opoziciju izgleda i na pitanju investicija i privredne saradnje postoji samo jedna stolica, ona zapadna.
Prozapadna opozicija bi morala da se podseti kako su njeni prethodnici pobedili na izborima 2008.godine. Jeste da je parola i Evropa i Kosovo umirila narod ali ga je Dragan Nikolić u Fići povukao na stranu zajedničke liste predvođene sa DS i G17 plus. Dolazak FIAT-a u Kragujevac je bio kec u rukavu Borisa Tadića i Demokratske stranke na tim izborima. Koliko se FIAT desio toliko se famoznih Dinkićevih 1.000 evra u akcijama nikada nisu desile. Nisu se desile ali su bile jedno od jačih predizbornih aduta tadašnjih izbornih pobednika. Da li se neko seća Božidara Đelića i ukidanja PDV na kupovinu prvog stana? Malo je mera izdržalo probu vremena kao ova, i dan danas ljudi prilikom kupovine prvog stana osete blagodeti ove odluke donesene od strane tadašnjih vlasti.
Svedoci smo perioda najveće izgradnje infrastrukture koju Srbija pamti u poslednjih nekoliko decenija. Srbiji su nasušno bili potrebni novi putevi, mostovi, brze pruge i bolje povezivanje čitave zemlje koje donosi veći kvalitet života i komfor građanima. Računica vlasti je jasna. Sa jedne strane direktan uticaj na kvalitet života građana, sa druge podstiče se agregatna tražnja u zemlji i podiže privredna aktivnost, ništa novo u zakonitostima kapitalističke privrede kao takve.
Dok su opozicione kritike cene koštanja svakog velikog infrastrukturnog projekta, izgradnje Nacionalnog stadiona, kao i projekta EKSPO opravdane i mogu poslužiti kao validan osnov za napad na vlast dotle su ekstremne i radikalne mere sa zaposedanjem gradilišta i vezivanjem za mostove apsolutno kontraproduktivni. Dok se predstavnici prozapadne opozicije vezuju za most iz perioda Drugog svetskog rata, Vučić i naprednjaci uskoro otvaraju auto put do Vrnjačke banje i brzu saobraćajnicu do Loznice. Ko će da ostavi bolji utisak na običan narod? Radikalni potezi teraju od sebe umerene glasače. Događaj sa nadstrešnicom neće suštinski promeniti percepciju umerenih glasača kada je reč o velikom obimu izgradnje zemlje kome svedočimo u periodu naprednjačke vlasti. On će zacementirati i potvrditi samo iznova podršku onih glasača koji su već opredeljeni ali neće pridobiti željeni broj novih tj. odvući ih od SNS ka zapadnoj opozicionoj strani.
Ako kao politička opcija već nemaš šta da ponudiš narodu u sferi ekonomije i materijalnog a inicijativu na tom polju si prepustio protivniku, onda pokušaj sa nematerijalnim. U kandidovanju tema na tom polju prozapadnoj opoziciji u prethodnih desetak godina nema ravnog. Neverovatno je do koje mere prozapadna opoziciona grupacija u Srbiji koristi gotovo metafizičke pojmove poput demokratije, slobode, svetlosti, sunca, sreće i drugih sličnih stvari u svojim svakodnevnim obraćanjima. U jednoj debatnoj emisiji pred decembarske izbore 2023.godine na Insajder televiziji Radomir Lazović, iz koalicije Moramo, se obraća Vladimiru Orliću iz Srpske napredne stranke i doslovce mu kaže kako građani zbog vlasti više nemaju osmeh na licu? Isti narativ možemo da čujemo i na medijima koji rade u korist prozapadne opozicije, i tako to ide godinama.
Najveći deo ljudi iz tzv. centra političkog spektra, koji od politike direktno ne žive, ne vezuju svoju ličnu sreću, osmeh i zadovoljstvo životom sa jednom ili drugom političkom grupacijom. Takođe imaju vrlo rđavo mišljenje o svim političkim strankama i njihovim članovima i funkcionerima, posebno na nižim nivoima vlasti. Kako sad te ljude ubediti da je SNS zlo a da šansa za osmehe leži u onima koji su prethodno vladali pre njih? Svi su isti, reći će ljudi, bar kada je lična sreća u pitanju.
Aleksandar Vučić ne propušta nijednu priliku da u svojim obraćanjima priča o stabilnosti i miru. Prozapadna opozicija u svojoj retorici nudi suprotno. Njene stalne poruke u borbi sa vlastima jesu revolucija, pobuna, krv, obračun, lustracija, građanska neposlušnost, šesti oktobar, vijanje po ulicama i još svašta nešto što budi zebnju. Najveći deo običnih ljudi i umerenih birača ne deli istu percepciju, već upravo suprotno, takve pozive doživljavaju kao potencijalnu nestabilnost i uliva im nesigurnost i strah. Opozicija je u radikalnoj retorici otišla predaleko i ponaša sa kao raspojasani levičar u mladosti dok je centrističko biračko telo konzervativac u zrelim godinama. Neki će reći da drugi nemaju srca, neki će reći da prvi nemaju mozga.
Koliko je prozapadna opozicija promašila sa temama na poljima ekonomije, životnog standarda, borbi za vlasti i sreću, toliko je ipak uspela da pogodi sa pričom o sistemu, institucijama i temama kriminala i korupcije. Prozapadna opozicija doduše ovde ima par drugih problema.
Za kriminal i korupciju je logika vrlo prosta. Tamo gde je vlast tamo su iskušenja i šanse za kriminal i korupciju veće po prirodi stvari. Iako su samim opozicionim statusom u očima naroda lišeni odgovornosti za ove rđave radnje u sadašnjem momentu, u isto vreme njene redove pretežno čine bivši prvoborci Demokratske stranke i drugih stranaka koje su bile deo prethodne vladajuće garniture iz perioda do 2012. godine, a koja nije puno upamćena po dobru. Ne samo da su ekonomski rezultati tih prethodnih bili katastrofalni nego na samom odnosu prema vršenju vlasti nisu pokazali da su išta bolji od drugih. Odjek žuti lopovi i dalje odzvanja među narodom.
Teško je generalno ubediti ljude da će jedna politička opcija da bude poštenija od druge ako joj se da vlast u ruke, a naročito ako je ona prethodno već imala svoj period vlasti kada je bila sve i svja u drugom delu moderne srpske demokratije. Sve ovo ograničava efekte napada prozapadne opozicije prema vlasti na liniji kriminala i korupcije odnosno poštenja i pravde.
Ima tu još nešto. Stabilna ekonomska situacija i blagi rast standarda dodatno tupe opozicionu oštricu na pitanjima kriminala i korupcije. Što je ekonomska situacija bolja tj manje katastrofalna, a ljudi mahom pamte koliko je ona katastrofalna bila 2012.godine, ljudi se teže opredeljuju vodeći se pomenutim temama. Vlastima se više prašta kada nema sveopšte bede i kada egzistencija nije ugrožena. Ovome takođe doprinosi izuzetno težak ekonomski period koji je bio zastupljen od 2008. do 2012.godine.
Na slična ograničenja prozapadna opozicija nailazi i kada su u pitanju sistem i institucije. Na pomen sistema mnogi će da postave pitanje a zašto ga vi, ovi prethodni, niste napravili? Na priču da je sadašnja vlast uništila institucije uslediće pitanje a kada smo ih to pa imali? U vreme Borisa Tadića i DS reforme pravosuđa? Pokojni Dragan Marković Palma se proslavio sa svojom izjavom kojom je opravdao ulazak SPS-a i Jedinstvene Srbije u koaliciju sa prozapadnim strankama 2008.godine. Patriotizam se ne sipa u traktore, rekao je. E pa Isto tako je i sa institucijama.
Nikola Ćosović, diplomirani pravnik
