Testament 
Prilično šokantno saznanje je da u zemlji imamo više zaliha Ćacija nego jadarita, zlata, uglja… I niko ne razmišlja o tom mogućem izvoznom potencijalu koji poseduje Srbija, a po svom sadržaju je jedinstven u svetu. Kada bi bilo moguće sve Ćacije usmeriti i predstaviti kao izvozni artikal, a vratiti sve one koji su morali upravo zbog raznih Ćacija da napuste Srbiju, to bi bio poduhvat o kome bi pričao ceo svet. I koji bi, pre svega, doprineo da Srbija procveta i uzdigne se na one civilizacijske visine koje su davno naši preci uspostavili.
Problem je, međutim, što Ćaciji nikom nisu potrebni, što ih niko neće i ne uvažava, osim njihovog predsednika koji uz njihovu pomoć želi da što više ponizi Srbiju i predstavi je svetu kao državu u kojoj vladaju degenerici.
Ćaci, iako, sekundarna sirovina ne mogu ni na kilo da se izvoze, jer predstavljaju otpad koji se ne može reciklirati. I pride isključivo zagađuju sredinu u kojoj se pojave. To, nažalost, znaju svi i samim tim ta velika moguća izvozna šansa za Srbiju ne postoji. Drugim rečima, od njih nema nikakve koristi, ali zato ima ogromne štete. Jedinu korist ima Vučić koji pljačkajući sopstvene građane finansira Ćacije za svoje potrebe, rugajući nam se na najogavniji način kako zapravo baš oni takvi predstavljaju pristojnu Srbiju pred kojom je budućnost.
Već godinama ukazujem kako Vučić nije politički problem već pre svega ekološki i medicinski i da mu se tako mora prilaziti. Njegove bolesne egzibicije sa Ćacijima to najbolje potvrđuju. Zeleni u zemlji i inostranstvu ne reaguju adekvatno na organizovanu zagađenost koju sprovodi vrhovni komandant Ćacilenda sa svojim odabranim Ćacijima. Brojni medicinski stručnjaci koji su se utrkivali da daju različite izjave za vreme korone, prave se ludi kad je u pitanju nepodnošljivo i sumanuto ponašanje predsednika Ćacilenda. Isto važi i za sve komunalne službe čija je osnovna svrha postojanja upravo da ne dozvole širenje nehigijenskih naselja, a posebno Ćacija koji gde god se pojave zapišavaju prostor namenjen sasvim drugim potrebama građana.
Kako je moguće da smo kao narod, kao Beograđani, dozvolili onakvu i onoliku bruku ispred Skupštine? Da policajci plaćeni da održavaju red i mir nisu nadležni za Vučićeve Ćacije i prostor koji su oni na silu okupirali. Vrhovni Ćaci je od Srbije napravio koloniju i nije mu bila dovoljna strana okupacija već je krenuo sa svojim kapuljašima i Ćacijima da nam dokazuje koliko zapravo mrzi svoju zemlju urušavajući je izdajom i korupcijom svaki dan. On veruje da će sa organizovanim prisustvom Ćacija koji zapravo čine njegov neimenovani pokret, svakome u Srbiji dokazati i pokazati da je moguće jedan narod porobiti tako da u svom ropstvu pronađe neku vrstu zadovoljstva.
Dokle ćemo to trpeti? Šta je zapravo posredi. Nekakva taktika, odmeravanje snaga. Stalno dokazivanje kako je nas normalnih mnogo više nego Ćacija. Pa, hvala Bogu, da je tako, ali ta činjenica i stalni dokaz iskazan na ulici nisu dovoljni. Mora se učiniti neki mnogo odvažniji korak kako bi stvari počele da se menjaju. U suprotnom crno nam se piše. Zemlja ostavljena na milost i nemilost Ćacijima i njihovom vrhovnom komadantu i finansijeru nema apsolutno nikakvu budućnost i osuđena je na nestajanje.
Nemamo sve vreme ovog sveta da tražimo rešenje i novu rupu na saksiji. Uzmimo se što pre u pamet dok ne bude prekasno za sve. Na Andrićevom vencu stoluje prokleta avlija iz koje moramo hitno pronaći izlaz. Tamo je za ovu generaciju pobunjenog i probuđenog naroda Kajmakčalan. Ko to još ne razume nikad ni neće.
Sloboda ne ume da čeka, a ko ne skače taj je Ćaci!
Srđan Škoro
