KTV televizija je najslobodnija televizija u Srbiji. Njen uzlet i uspon možda je za neke bio iznenađujući i neočekivan, ali svakako nije došao kao posledica slučajnosti, ili ne daj Bože protekcije. Deo sam KTV kolektiva skoro deset godina i pamtim vreme kada smo bili samo deo mozaika lokalnih televizija koje su međusobno razmenjivale sadržaj kako bi opstale na surovom tržištu koje je postajalo sve nepravednije i neregulisanije. Pamtim kada smo povećavali broj emisija, menjali scenografiju, davali šansu novinarima različitih profila. Pamtim kada smo ambiciozno krenuli sa youtube kanalom, otvarali društvene mreže, borili se za svoje mesto pod virtuelnim suncem.

Da, u Srbiji televizije i novinari žive kao kerovi. Ne, ne zato što laju na vlast ili na opoziciju, već zato što je deset godina provedenih na javnoj sceni u Srbiji kao sedamdeset u nekoj normalnoj i dosadnoj zemlji. Taj džukački život gde se potucate od redakcije do redakcije, od gazde do gazde, na kraju dana dobijate neku kosku sa gazdinog stola da zahvalni i namireni glođete do sutrašnjeg novog dana-može biti životna slika prosečnog novinara u Srbiji protekle dve decenije, pogotovo na lokalu, pogotovo ako se nije prodao, pogotovo ako se na bavi estradom ili crnom hronikom ili reptilima ili…ma znate već…

KTV televizija je danas brend. To smo postigli vrednim i upornim radom. Dostigli smo zavidnu visinu kvaliteta i produkcije i ostavili konkurenciju iza nas. Ali, Srbija je prosto takva, ništa neočekivano, ništa iznenađujuće. Dok kod drugih na visinama vlada čist vazduh, mir i tišina, kod nas kada si na visini to automatski aktivira Pavlovljev efekat kod grupacije ljudi koji su te i gledali ili iz ptičje ili iz svoje perspektive. Čim se uzdigneš makar malo, čim te gledaju iz žablje perspektive, krene popularna olimpijska disciplina kod Srba – pljuvanje u vis. I tu se ne radi o samoj KTV televiziji i njenom uspehu, već se mnogo češće radi o njihovom neuspehu koji postaje očigledan samim tim što moraju da pogledaju na gore. Jer dok si ispod ili na njihovom nivou onda si prihvatljiv, ne smetaš, ne talasaš, greške ti se lako praštaju. Kada pređeš u ligu ili dve iznad, kao da si prešao neku nevidljivu granicu, kao da si nekog izneverio, napustio, kao da si se promenio, ne na bolje, već obavezno na gore, jer nije slučajno što u srpkom jeziku gore (višlje) i gore (lošije) ne prepoznajete ni u govoru ni na papiru. Gore je gore, dole je dobro, u svinjcu u kojem svako dobije koliko mu gazda odredi, gde smo svi na istom pojilu, dobro je među svinjama jer je njih prorida kaznila da ne mogu da gledaju na gore, ne mogu da podignu glavu, da pogledaju ili požele nešto više i bolje.

Tako je bilo i sa KTV televizijom. Od tenutka kada smo počeli da beležimo miolionske preglede, kada naše lajvove preuzimaju televizije sa nacionalnom frekvencijom, kada je naša redakcija na nedeljnom nivou na meti režimskih tabloida – tada je počeo napad sa leđa, one koji smo ostavili iza sebe jer smo radili bolje, više, upornije. I tako je to kod Srba, čim nekome okreneš leđa jer ga pretičeš spremi se da će on ta leđa videti kao metu da ti u njih zarije nož, onda kada najmanje očekuješ. Na vatru od strane režimskih medijskih ubica smo navikli, naš pancir uspešno odoleva toj rafalnoj paljbi i mi u takvim uslovima, kao jurišajući kroz minsko polje nastavljamo sa svojim radom bez prestanka, bez odmora. Ali, kako se braniti od „prijateljske“ vatre koja dolazi otpozadi ili od strane onih za koje mislimo da su pod istom baražnom vatrom režima? Oni umesto da pucaju na zajedničkog neprijatelja, oni su cevi okrenuli na nas. Zašto? Neka vreme da odgovor na to pitanje.

Dr Aleksandar Dikić

Srećom, kao što su režimski tabloidi postali kontraproduktivni za samu vlast, jer oni više iritiraju i razbešnjuju ne samo opoziciono nastrojenog birača, već i neutralce, tako i ovi aktivirani „spavači“ pokazuju jednak nivo nesposobnosti, diletantizma i prozaičnosti u svom naporu, ne da dostignu KTV televiziju, već da je uspore ili sapletu. Jednostavno je primetiti sinhronizaciju napada na Nemanju Šarovića kroz identična pitanja koja mu je postavlja zloglasna Nina Šobota u Ćacilendu i voditelji popularnih podkasta. Kao da se Ćacilend preselio na alternativnu opozicionu scenu. Neverovatno. Šarovićeva alimentacija sada nije tema samo DJV jurišnika, već i opskurnih simulatora istraživačkog novinarstva koji nisu u stanju da izguglaju jednostavne podatke o ličnosti koju zovu u svoju emisiju. Za njih je Danijelov čuveni porše bio zanimljivija tema od voznog parka Vučićevih kumova, Veselinovićevog avio transporta ili bilo kog drugog vlasnika televizije, čak i youtube kanala širom Srbije. Moju imovinsku kartu su srećom zaobišli, jer ja nisam političar pa moram da se kulturno pravdam i pozivam na jedinstvo kao Nemanja ili defanzivno uljudan kao Danijel. Moj odgovor (naravno iskren i precizan) bi bio sasvim drugačiji i po sadržaju i po dužini.

Da ponovim – KTV televizija je najslobodnija televizija u Srbiji. Ne, prošlo je vreme kada smo svoju slobodu pokazivali i dokazivali tako što su vrata bila otvorena za sve i svakoga, jer je to samo JEDAN kriterijum slobode, ali ne i JEDINI! Taj kriterijum smo odavno zadovoljili, ja sam desetogodišnji svedok toga, jer sam sedeo preko puta mnogih sa kojima ni kafu izvan studija ne bih popio, ali sloboda govora se upravo dokazuje tako što slušaš ne samo onošto ti se ne sviđa, već  onog ko ti se ne sviđa. KTV televizija sada slobodu dokazuje svojim stavom da se oslobađa od onih pijavica i krpelja koji su neprijatelji slobode medija, a osvetljava, analizira i akcentuje sve one teme koji drugi ne smeju, ne umeju ili ne mogu.

Oni koji nas optužuju da smo se pretvorili u propagandističko glasilo ili su zlonamerni ili su dementni, ili jednostavno nemaju drugi način da bace kamen na nas, jer su u svojim očima savršeni i bezgrešni. Prethodnih deset godina KTV televizija stala je iz aprotesta 2017. godine posle prvih presedničkih izbora na kojima je AV pobedio. Onda smo aktivno pratili proteste pod nazivom „Stop krvavim košuljama“ godinu dana kasnije. Mnogi zaboravljaju protest veterana koji je mesecima trajao u Pionirskom parku – njihove vođe prodefiliovale su kroz moje emisije, kada su ih izbegavali i novinari i narodni poslanici. Protesti protiv KOVID-restrikcija opet su bili glavna tema KTV televizije, okupljanje opozicije dve godine kasnije takođe i naravno najmasovniji protesti do tada – „Srbija protiv nasilja“. Sve je to KTV televizija ne samo ispratila, već bila neka vrsta antidota režimske propagande protiv svih navedenih manifestacija otpora. I sada se neki čude zašto KTV televizija podržava studentske proteste! Ili su pokvareni ili zaboravni, neka sami izaberu dijagnozu.

KTV televizija će nastavii da napreduje, da bude najbolja verzija sebe, da se popne na još veće visine. Znamo da nas tamo čekaju još veći problemi, još složenije prepreke. Ali, karakter je sudbina, a našu sudbinu odredila je sloboda kojoj težimo i koju osvajamo.

Dr Aleksandar Dikić