Juče su me preklali u Jasenovcu. I jutros će.
I sutra u zoru, čim osvanem, eto ih, istim nožem na kojem je đedove krvi…
U istu žicu vezane ruke, isti mi se krvnik raduje, pozdravlja me, zna me, poznaje po vratu i očima kad ih iskopa.
U krvavu ću vodu za leševima starih, na podbule sprudove i brane od kostiju.
Neće zver oprati ni ruke ni nož, zašto bi – još vratova čeka u zore i oči istih boja…
Još nad Jasenovcem sviće bojom srpskih očiju, i ptice se glasnu urlicima dece, i cvetaju krvava polja iz utroba majčinskih, i šume rađaju maljeve… samo da se uzberu ko one najslađe kruške- divljake.
Zagrizeš – prsne iz njih slatka srpska krv…
Još su živi naši Jasenovci i rađaju jasenovi, povili grane do zemlje od povešanog Srblja…
Zveri su mi satrle rod, a meni je bilo žao zveri!
Prećutao sam im da mi šta ne zamere.
Mrtvi su mrtvi, odnela voda, sagoreli ognji, nema ih al ostale zveri umorne od klanja i silovanja, od onolikih “porođaja” Srpkinja i čerečenja Srpčadi, pa zar i ja još na muku da im stajem.
Valjalo nam je živeti da polako zaboravimo.
Bar da prećutimo da ne naljutimo umorne zveri, da se Sava razbistri, da vetrovi razgone smrad trupla i spaljene dece, da ozelene humke, da se radujemo ponosnim jasenovima koliko su se oni Srbima radovali…
Sve mi poklaše u Jasenovcu, satrše, ime mi nije poživelo da se zamomči i zadevojči, al dobro, mrtvi su mrtvi, zveri su pretekle, pa…
Što je pobeglo nožu nije uteklo ćutnji.
Što je zaćutalo molilo je da ne pitamo ni ko, ni koliko?
I nismo pitali- mrtvi su mrtvi, pa šta da razbrajamo?
Koliko nas je pod zemljom?
Svaku travku da ubereš, pa još toliko!
Najbolji kosci da istupe i izlome kose, pa još hiljade takvih otkosa – malo je!
Našta i da polomiš kosu do na srpsku kost!
Cvet da ubereš vrisnuo bi i dozvao majku…
Tri reke da svrneš u Savu sprali je ne bi.
Nikada Jasenovcem ptice zacvrkutati neće, roptaće glasom preklanih vratova…
Sa onih jasena, u gnezdima ptiće još hrane očima Srblja.
Ne mari, zveri pamte, ne moramo i mi!
Mrtvi su mrtvi, šta šaka živih da preorava, pita, doziva… Zovem se imenom preklanog, živim u đedovom grobu i čekam.
Doći će zveri kad odmore, a jesu se umorile, vala…
Doći će, moraju, kad ja ne znam koliko mi je kosti znaju oni koliko nam je vratova.
Još prkosno živimo svoje Jasenovce.
Prkosimo sebi!
Ne mogu zveri da se umore koliko ja mogu da čekam na onaj isti nož, žicu, malj, oganj, savske virove i vrtače.
Mrtvi su mrtvi i šta sad- da ih razbrajam?
Da naljutim krvnike a taman sam se lepo skućio u Jasenovcu.
U đedovom, il čijem drugo grobu, ne znam i ne pitam!
Čekam da rodi i za mene malj, dobre su tu bile “setve”…
Kako lepo sviće bojom mojih očiju, il očevih, đedovih, detinjih, majčinskih…sve se isto plave, zasuze za kišnih dana…
Samo da ne naljutimo zveri, taman su odmorile, pa…
Koliko nas je pod zemljom? Dovoljno da ne pitamo i nikad ne pobrojimo, mrtvi su mrtvi, i šta sad?!
Valja nam živeti svoje Jasenovce, Gradiške, Jastrebarska, jame, reke…
Žao mi krvnika, šta ako sutra porane a mene u mom Jasenovcu nema..?
Zar je važno koliko nas nema dok god nas dovoljno ima da ne pitamo i ne razbrajamo.
Ako pitam doći će po mene, ako ćutim poći ću sam…
Dosta se ime naživelo, red je da ga zaboravi neko drugi…
Mihailo Medenica
