Zamislite ovo: čovek osuđen na zatvorsku kaznu od strane suda koji ne priznaje, u procesu koji ne priznaje, prema zakonu koji ne priznaje, uz podršku naroda koji veruje da je to sve – napad na Srpstvo. I? Šta radi junak naše nesreće? Otkupljuje kaznu.
Od koga?
Od tog istog suda kojeg ne priznaje.
Zašto?
Jer može.
Kako?
Parama.
Da rezimiramo: osuđenik ne priznaje presudu, ali priznaje da se može otkupiti novcem koji nije njegov. Montirani proces? Svakako. Politički? Naravno. Ali šta ćemo s tim kad je glavni glumac rešio da igra i glavnog mučenika i glavnog bankara u isto vreme?
Ispod sve te buke o „napadu na Republiku Srpsku“, „ataku na narod“, „pokušaju ukidanja dejtonske strukture“ – sedi jedan lik koji sve to koristi da izbegne zatvor, ostane na vlasti i na kraju balade… jede borovnice sa patrijarhom po Jahorini. Nije vic. To ti je realnost. Ako se nasmeješ, kriv si što ne shvataš ozbiljnost situacije.
U paralelnoj dimenziji, narod grca, klinci odlaze bez povratne karte, zdravstveni sistem crkava kao stari Golf II, a predsednik Republike Srpske, kojeg proganja “nepostojeći” sud, ležerno plaća kaznu i peva uz gusle o slobodi.
Srbi će da ginu, rekao je. Ali nije dodao: „neće moja deca, neće moje komšije, neće niko iz mog kruga rodbine i biznis partnera“.
Ti, koji ovo čitaš, ti si taj Srbin koji gine. Za Republiku, za naciju, za Dodikovu slobodu. I onda, kad si gotov, kad ostaneš bez posla, bez zdravlja, bez deteta koje je otišlo da pere suđe u Minhenu – dobićeš jedno veliko ništa. Možda poneki miting. Možda zastavu. Možda vreću brašna pred izbore. Možda i svesku za dete.
Ali ti si ponosan. Jer ti znaš da si Srbin. I da se Srbin ne predaje.
Samo što se, izgleda, Srbi predaju za pare.
I sve to – da bi se, na kraju balade, pod krstovima i ikonama, uz sveću i kandilo, proslavila još jedna uspešna pravna i moralna kapitulacija. Uz božji blagoslov, naravno. Jer kad crkva jede borovnice s vlastima, to nije gozba – to je sakrament. Novog kulta. Kulta nepogrešivog vođe. Kulta pare. Kulta samosažaljenja.
I ne možemo a da se ne zapitamo – šta bi Hrist rekao?
Zašto je uopšte visio na tom krstu, ako je cena slobode sad samo pitanje budžetske stavke?
Je l’ umro za ovo?
Za sistem u kojem su pravda i greh postali pregovaračka pozicija?
U kojem se zlo otkupljuje na kasi, a iskupljenje dolazi u obliku saopštenja iz kabineta?
Možda bi i On danas, da se kojim čudom ponovo pojavi, bio uhapšen zbog narušavanja javnog reda, pa bi ga isti ti branili uz urlike da je žrtva montiranog procesa.
A onda bi Isus, kad bi video ko sve kleči ispred oltara, samo rekao:
„Oče, oprosti im… ali ne zna se više ni ko šta veruje, ni u šta.“
I dok se ti češeš po glavi pitajući „je l’ ovo moguće“, gore na Jahorini Dodik i vrh SPC-a žvaću borovnice, glume duhovno jedinstvo, i pevaju tiho:
„Neka ide život, dok traje prevara.“
Bojan Jovanović
