Studenska pobuna protiv korumpiranog i nepravednog političkog sistema, koja traje više od pola godine, ima revolucionarni karakter u najboljem smislu te reči. Studentski pokret je ne samo izvojevao smenu Vlade Srbije i ozbiljno uzdrmao vladajući režim, već je napravio politički zemljotres u našoj truloj demokratiji.

Mi već odavno nemamo normalan politički život: nemamo slobodne medije i poštene izbore, a imamo bolestan parlamentarizam i zarobljene državne institucije. Ovde već dugo nema idejno-političke borbe i sukoba programa već isključivo vlada psihopatologija jednog čoveka, uz pomoć histerije botovskog hora koji čine ružičasti mediji, kupljene diplome i kriminalci koji da nije ove vlasti nikada se ne bi našli na pozicijama društvene moći koju su trenutno oteli. Studentski pokret ih je sve demontirao: predsednika Srbije proglasio nenadležnom predmetnom institucijom za sve što je van njegovih ustavnih funkcija, režimske medije pobedio antiliderskim konceptom imunim na negativnu kampanju, razotkrio da Srbijom vladaju lažni studenti – ćaciji i batinaši koji su spremni da lome vilice da bi ta vlast opstala. Njihova misija je najbliža novom prosvetiteljskom pokretu koji obnavlja najbolje osobine našeg nacionalnog bića: empatiju, solidarnost, požrtvovanost. Njihovi ciljevi su politička suština: povratak vladavine naroda, pravde i stručnosti, oslobođenje okupiranih institucija i normalan život u svojoj Otadžbini.

Nakon što su prepešačili čitavu Srbiju, probudili sve delove našeg naroda i države, oslobodili od straha mnoge, pokazali na delu zavidan nivo ozbiljnosti, pismenosti, jedinstva i organizovanosti – rešili su da zaigraju do kraja i izađu i na dnevno-politički odnosno izborni teren. To je bilo i logično jer njihovi zahtevi mogu biti ostvareni ili generalnom blokadom Srbije koja bi na više desetina i stotina tačaka istovremeno trajala danima do pada aktuelne vlasti u celini i izbora prelazne Vlade oročene na 6-12 meseci (za šta je možda propuštena prilika 15. marta) ili izbornom pobedom Studentske liste nakon koje bi opet došlo do formiranja jedne takve oročene prelazne Vlade. U oba potencijalna raspleta ove društveno-političke krize jedini zadatak prelazne Vlade bio bi odblokiranje rada državnih institucija i ispunjenje studentskih zahteva, kao i priprema za prve slobodne i poštene izbore nakon mnogo godina.

Prvi sledeći izbori nisu klasični parlamentarni izbori već referendum između dobra i zla koji vodi ka povratku na poštovanje Ustava, podelu vlasti, demokratske izbore, borbu protiv korupcije, toliko željenu pravdu, što sve može da usledi jedino nakon pada aktuelnog režima. Prvi sledeći izbori nisu ideološki i programski već oni koji treba da stvore uslove za takve demokratske izbore. Dakle, sada imamo samo jedan cilj – da smenimo sadašnju vlast kako bi na drugim izborima omogućili ravnopravnu medijsku i političku utakmicu u kojoj bi svako nastupio sa svojom ideologijom i program, a građani Srbije birali koga žele na čelu države bez bilo kakvih pritisaka i ucena. Sad se postavlja pitanje kako doći do tog cilja?

Zašto sam uveren da je studentska izborna lista bolji model za uspeh na ovome putu od stranačke:

Da je stranačka opozicija umela da se izbori sa aktuelnom vlašću uradila bi to za ovih 13 godina. Uz svu monstruoznost vladajućeg režima i njegove medijske propagande protiv opozicije, uz svo odsustvo fer izbornih uslova i upliv službe državne bezbednosti koja neprestano proizvodi lažnu opoziciju, uz svest da su opozicioni lideri često optuženi i za ono za šta nisu krivi, opozicija ipak nije našla način da se ujedini i uspešno suprotstavi vlasti, pre svega zbog ličnih i stranačkih sujeta i razlika.

Vučić ne može da pobedi studentski pokret bez lidera, nema rešenje za mladost i budućnost Srbije, zato što ne može da ih medijski satanizuje kako je to radio sa opozicionim liderima, zato što su oni spremni na ličnu žrtvu da obiđu svako selo u Srbiji, zato što su pametni i sposobni da pobede režimske medije na društvenim mrežama i u direktnom kontaktu sa narodom.

Studentska kampanja donosi novu vrednost: kreativno obraćanje njihovoj generaciji u kojoj je milion mladih koji su u poslednjih 13 godina postali punoletni i stekli biračko pravo a do sada uglavnom ostajali u izbornoj apstinenciji, koje će oni izvesti na birališta; vojsku obučenih i motivisanih novih članova biračkih odbora koji će se suprotstaviti izbornoj krađi na svakom biračkom mestu u Srbiji; direktni uticaj na rodbinu i komšiluk koji je do sada bio okrenut vlastima i koji mogu preokrenuti na drugu stranu na ličnoj osnovi.

Boško Obradović

To su sve razlozi zašto se predsednik Srbije, koji trenutno ima apsolutnu vlast u državi, plaši vanrednih izbora koje je zatražio studentski pokret. Jer da istraživanja javnog mnjenja koja radi na dnevnom nivou pokazaju da bi na tim izborima pobedio – oni bi već bili raspisani, ali toga nema. To je još jedan argument zašto bi sva opozicija trebalo da se povuče u drugi plan i stane iza studentske liste koja ima najveće šanse da pobedi aktuelnu vlast i otvori prostor za normalan politički život u kome će onda svi moći da se kandiduju sa svojim različitim ideologijama i programima u jednoj zdravoj demokratskoj atmosferi.

Možda bi se u svemu ovome mogla prihvatiti i druga ali jedinstvena opoziciona lista za sve one koji imaju bilo kakve rezerve prema studentskoj listi, ili u najgorem slučaju dve – jedna prozapadna i jedna suverenistička, ali poučeni iskustvom da je sadašnja opozicija nesposobna za ujedinjenje putem jednog od ova dva načina – bolje je za opštu stvar da svi oni preskoče prve sledeće izbore i omoguće pobedu studentskog pokreta koji je već ozbiljno načeo sadašnju vlast, a uz našu nesebičnu podršku može i da je definitivno pobedi i oslobodi Srbiju. A onda neka svako nastupi na drugim izborima koji će brzo uslediti i kandiduje svoje programe i liste, a narod slobodno bira kojim putem nakon Vučićevog pada.

Boško Obradović, privatni preduzetnik i predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri