Nakon što su studenti u okviru umetničke izložbe u SKC-u postavili instalaciju sa pronađenim eksponatima, uključujući i izgužvanu zastavu — koja nije bila istaknuta da bi je iko gazio — predsednica Skupštine Ana Brnabić izašla je sa optužbama koje više liče na režiju nego na reakciju. Govorila je o “satanističkim obredima”, o “gaženju zastave”, o “mržnji prema Srbiji”. I to ne kao zabrinuta građanka, već kao političar koji koristi simboliku da bi diskreditovao glas mladih.
Problem nije zastava. Problem je što institucije ne umeju da razlikuju umetnost od sabotaže, pobunu od mržnje, kritiku od rušenja države. Studenti su više puta objasnili kontekst – zastava je bila deo umetničkog rada, pronađena, složena i postavljena kao artefakt, ne kao provokacija. Ali za one koji traže skandal, činjenice nisu bitne. Bitna je slika – da studenti skrnave, da protestanti mrze, da umetnost postaje pretnja.
Zanimljivo je i kako brzo reaguje državni vrh kada treba uperiti prst. Vučić ne propušta priliku da u umetničkoj instalaciji vidi “napad na državu”. Ministar prosvete izražava “šokiranost” bez konsultacija sa organizatorima izložbe. A Brnabićka ne samo da brka institucije, već insinuira nasilje i versku mržnju, bez ijednog dokaza. Nije joj prvi put da institucije koristi kao političku pozornicu, ali ovaj put napada srž slobode – obrazovanje i umetnost.
Ana Brnabić je optužbe predstavila kao dramu i političku poruku, a šta je stvarna drama? Zaglušujuća tišina institucija koje ignorišu zahteve studenata, napuštaju znanje i obrazovne standarde.
Ako je jedan od ciljeva blokade bio da se ukaže na propuste sistema – onda se čini da je Brnabić odabrala da krivicu prebaci na simbole studenata, a ne na sebe i vlast koja ne sprovodi reforme.
Ko pravi štetu? Ne studenti sa umetničkim gestom. Već oni koji zloupotrebljavaju politiku, izmišljaju mitove o mržnji, i manipulišu simbolima da ne bi morali da odgovaraju za stvarne probleme.
dr Svetlana Cvijanović
