Dvanaest godina Jelena Janković je pokazala da i u sistemu postavljenih funkcija može da postoji integritet i strast prema umetnosti. Danas, politika preuzima centar scene, a prava publika podseća šta pozorište zaista znači.
Jelena – dvanaest godina integriteta i strasti
Pozorište „Dobrica Milutinović“ u Sremskoj Mitrovici nekada je bilo mesto gde su priče govorile više od reči, gde su glumci i publika disali zajedno, gde je kritika bila ne samo dozvoljena, već i poželjna. Jelena Janković je, iako postavljena od strane vlasti, uspela da to sačuva. Dvanaest godina je bila direktorka, i u tom periodu pokazala da pozorište može da vodi neko ko istinski veruje u njegovu misiju. Nije brojala mandate, niti sale punila po spisku politički podobnih – ona je punila sale strastima, pričama, humorom, talentom. Pod njenim mandatom nastale su predstave poput Srem, naša kuća, Ljubavi Džordža Vašingtona, dečje Pipika ponovo putuje i Kako nastaje pozorište.
Srem – biser političke satire
I Srem – politička satira koja je igrana 13 godina – bila je biser repertoara. Stari glumici su dobili priliku da zablistaju, kritiku društva su izgovarali glasno i jasno, a publika je smehom i aplauzom pokazivala da ume da razume i kritiku i umetnost. To je bio duh pozorišta: iskren, neposredan i za sve.
Svetlana – politika na sceni
A onda dolazi Svetlana Milovanović. Profesor srpskog jezika i književnosti, direktorka po “pravilima sistema”, neko ko je sa funkcije gradonačelnice stigao da vodi kulturu. I odmah – Srem je skinut sa repertoara, stara glumica je ostala u senci, a politika je zauzela centar scene. Sale su pune, ali koga to zanima? One iste osobe koje ranije nisu kročile u pozorište, sada dolaze da se vidi – ili da budu viđene. Dodvoravanje vlasti postaje repertoar, a umetnost se svodi na dekoraciju.
Duh grada ne sme biti prodavan
Jelena je dokazala da i u sistemu gde se sve meri po podobnosti može da postoji integritet i ljubav prema pozorištu. Svetlana je primer kako funkcija može da ugasi duh, i to upravo u trenutku kada pozorište treba da bude svetionik za sve građane – studente, radnike, domaćice, decu i penzionere.
Pozorište „Dobrica Milutinović“ nije salonska dekoracija, nije politički rekvizit, nije “krem” prostor – ono je dom duha grada, i taj duh se ne sme prodavati. Jelena je to znala, Svetlana još uči.
Publika koja zna pravu vrednost
I dok se danas sale pune političkim gestom, pod plaštom posvećenosti, prava publika je ona koja nekada dolazila na predstave Jelene: smejala se iskreno, plakala, diskutovala, delila aplauz sa glumcima. To je publika koja poznaje vrednost kulture, koja čini da pozorište zaista živi. I upravo ta publika podseća da pozorište nikada ne sme biti rezervisano za odabrane – ono pripada svima.
dr Svetlana Cvijanović
