Odmah da kažem da sam bio protivnik pokretanja teme vanrednih izbora u ovom trenutku i to sam javno obrazlagao u više navrata. Međutim, sada kada su studenti zvanično izašli sa stavom da traže raspisivanje izbora, kao neko ko ih je od početka podržavao, prihvatam njihovu inicijativu kao legitimnu i podržavam je.
Važno mi je da naglasim kako nemam nikakve ambicije da budem na studentskoj listi, niti u prvoj vladi ili na bilo kom drugom nivou vlasti koji će se uspostaviti nakon pada Aleksandra Vučića. Rečju, ne želim da se preko leđa studenata ušunjavam na političke pozicije. Nažalost, čini mi se da mnogi planiraju upravo suprotno – da iskoriste studente kao pontonski most preko kojeg će preći na putu do pozicija koje u realnim uslovima teško da bi mogli da ostvare. Otuda, umesto da imamo dobronamerne i konstruktivne kritike i polemike iz kojih bi izlazila rešenja otporna na rizike i zamke koje će vlast postavljati, imamo poplavu nedobronamernih hvalospeva koji zamagljuju realnost, što nas sve zajedno može dovesti u ogroman problem.
Iz tog razloga, svestan rizika da budem napadnut, krajnje dobronamerno iznosim nekoliko teza u nadi da će dopreti do svih onih koji iskreno žele da sve ovo uspe i da ovaj mafijaški klan koji je na vlasti konačno bude pobeđen.
Svaki plan mora krenuti od pretpostavke da kriminalni režim Aleksandra Vučića još uvek ima sve neophodne mehanizme uz pomoć kojih može da sprovede izborni proces onako kako to njima odgovara. Imaju i imaće većinu u RIK-u, kao i u biračkim odborima na svakom biračkom mestu u Srbiji. Imaju sve medije. Drže gotovo sve finansije i šapu nad celom privredom. Kontrolišu javni sektor. Kontrolišu bezbednosni sistem. Imaju podršku Srpske pravoslavne crkve. Još uvek imaju podršku svih relevantnih međunarodnih činilaca – ili makar nemaju otvorene sukobe. U tesnoj su saradnji sa svakim kriminalcem u zemlji. Sve ovo je, po mom mišljenju, dovoljno da kompenzuju to što ih narod većinski više ne želi.
Ako usvojimo ovu početnu pretpostavku kao blisku realnom stanju, onda režim ima tri moguća pravca delovanja. Prvi je da ni ne prihvate, ali ni ne odbiju poziv na raspisivanje vanrednih izbora. To im daje manevar da tu temu razvlače mesecima po medijima, čime pokrivaju proteste i lagano iz javne sfere i glava ljudi brišu pozitivne tekovine prethodnog perioda. Na kraju mogu da raspišu izbore ako procene da im to odgovara, ali i ne moraju – ukoliko zaključe da više nema javnog pritiska.
Ukoliko pak prihvate studentski zahtev za raspisivanje izbora, ostaju im dva moguća scenarija. Prvi je da u izbornoj noći proglase tesnu pobedu nad studentskom listom, uz pomirljiv ton i poziv na sveopšti dogovor radi smirivanja tenzija. Svi birački odbori bi izglasali zapisnike jer vlast ima većinu otprilike pet prema jedan, RIK bi proglasio rezultate jer vlast ima većinu tri prema jedan. Dakle, za ovakav scenario imaju sve pravne mehanizme i medijske resurse da ga plasiraju.
Drugi pravac je taj da Vučić organizuje „lupanje kutija“ tokom izbornog dana na više hiljada biračkih mesta i da za to optuži studente. Za ovakav scenario već su započeli medijsku pripremu, a praksu su stekli još u Kosovskoj Mitrovici 2013. godine, kada je lično Vučić tražio od KFOR-a dozvolu da srpska žandarmerija uđe na sever KiM kako bi se zaustavio izborni proces kojeg su lokalni Srbi bojkotovali jer se održavao po zakonima tzv. Republike Kosovo. Time bi dobio situaciju da na neodređeno vreme ima neproglašeno vanredno stanje u kojem nema skupštine, vlada je u tehničkom mandatu, a on lično ostaje jedini u punom političkom kapacitetu i legitimitetu. Gledajući političku situaciju u Rumuniji, bez problema bi u takvom statusu mogao da ostane više meseci, u kojima bi onda rušio unutrašnji otpor koji društvo grčevito pruža.
Iz perspektive režima ne vidim četvrtu opciju, jer ono što se sigurno neće desiti jeste da se sada održe izbori na kojima će Vučić priznati poraz i mirno predati vlast.
Dakle, ne treba ložiti narod da su izbori brzo rešenje, jer to jednostavno nije istina. Očekivana pobeda ne bi mogla da bude verifikovana jer ne postoji nijedna institucija ili autoritet koji bi to mogao da sprovede – na isti način na koji nije bilo nikoga ko je smeo i hteo da otvori dokumentaciju o rekonstrukciji Železničke stanice Novi Sad.
Međutim, postoji jedan kontekst u kojem izbori mogu da budu korisni – čak i presudni za brzo i vidljivo urušavanje vlasti, nakon čega bi nestale one početne pretpostavke o nemogućnosti da se ovakva vlast obori na izborima. Naime, ako se pravilno nastupi, uz jasne prethodne dogovore što većeg broja aktera koji su istinski protiv ove vlasti, moguće je napraviti izbornu i postizbornu krizu koja bi paralisala vlast. Upravo ta kriza može biti jedini pozitivan rezultat koji bi se u ovom trenutku mogao dobiti od izbora.
Ono na šta ciljam jeste aktivna opstrukcija sprovođenja izbornog procesa i kasnije proglašenja rezultata. Na taj način bi se vlast držala u nametnutom tehničkom mandatu, što bi ih onemogućilo da se zadužuju, puštaju obveznice ili potpisuju bilo kakve strateške dogovore. Dalje, to bi neminovno vodilo u zastoj realizacije projekta EXPO 2027, kao i planova za potpisivanje ugovora o namenskoj industriji sa Francuskom i o mineralnim resursima sa Amerikom. Sve ovo, uz dalji pritisak s ulice, dodatno bi blokiralo funkcionisanje Vučićevog mafijaškog kartela i dovelo ga pred svršen čin – obavezu da prihvati neki model prelaznog rešenja za kontrolisanu tranziciju vlasti.
Na koji način se ovo može sprovesti? Recimo, izborni proces se može aktivno opstruisati stotinama hiljada prigovora koji bi bili podnošeni za neregularnosti kojih će svakako biti u procesu kandidovanja. Jedan primer će svakako biti Aleksandar Vučić kao nosilac izborne liste vlasti, što je u neskladu sa Ustavom. Opozicioni pravnici mogu napraviti više verzija prigovora, a potom pozvati hiljade građana da dođu i jedan po jedan ulaze u RIK i predaju prigovor na pisarnicu. Ova akcija može trajati onoliko dana koliko je zakonom predviđeno za podnošenje prigovora na proglašenje izborne liste. Nakon toga, svi ti prigovori moraju biti konstatovani od strane RIK-a i o njima mora biti odlučeno u kratkom roku, što će biti veliki izazov. I tako možemo raditi kroz ceo proces kandidovanja lista, a onda posebno intenzivno tokom izbornog dana i nakon zatvaranja birališta. Pri tome se sve vreme ostaje u zakonom definisanim okvirima, što smanjuje mogućnost represivnog odgovora vlasti.
Da budem slikovit: blokada Beograda se može napraviti uličnim demonstracijama, na koje vlast može da reaguje represijom, ali može i, recimo, dogovorom da svi u istom trenutku svojim vozilima izađemo na ulicu i vozimo u prvoj brzini – na leru.
Predlog koji nudim naravno ne isključuje da paralelno teku izborne kampanje studentske i svih drugih opozicionih lista koje će se kandidovati. Svakako je potrebno mobilisati ljude da budu politički što aktivniji i da što masovnije izađu na izbore i glasaju protiv vlasti. Jer, što bude više glasova protiv vlasti u biračkim kutijama, to će prostor za postizbornu krizu biti veći, a Vučićev manevarski prostor manji.
Dr inž. Miroslav Parović, narodni slobodarski pokret
