Video sam u dnevnoj štampi – stiže Parada ponosa. Ponovo. I gle čuda: opet cirkus u najavi. Šareni ljudi, šareni transparenti, šareni zahtevi – sve ono što nekima bode oči više nego glad, korupcija i sekira iznad svakog pristojnog života u Srbiji.
A zahtevi? Da im se dozvoli da zasnuju porodicu, da usvajaju decu, da žive kao svi drugi ljudi. Šta je tu tačno problem? Ako je već bivšoj premijerki, sadašnjoj predsednici Narodne skupštine, g-đi Ani Brnabić, omogućeno da sa svojom partnerkom podiže dete – po zakonu, javno, uz sve državne počasti i medijski naklonjeno kliktanje – zašto to ne bi mogli i svi ostali pripadnici LGBT populacije?
Šta je sa pritiskom s neba? Ili iz Patrijaršije? Teško reći, jer granica između države i crkve ovde odavno ne postoji. Sve je to isti šator, isti red klonova, samo se maska menja prema potrebama dnevne politike.
Ako već decu mogu da podvode i zlostavljaju sveštena lica, a slučajevi se zataškavaju brzinom svetlosti, šta je sporno u tome da ih odgajaju ljudi istog pola u ljubavi, sigurnosti i istini? Ko tu zaista štiti decu – a ko ih koristi kao štit?
U zemlji gde je patrijarh pokojni Irinej 2012. godine pozivao na upotrebu oružane sile kako bi se sprečila “parada srama”, protiv “tradicije srpskog naroda”, zašta je ordenom Belog Anđela nagrađivan tadašnji ministar policije – istog dana kad je nagrađen i episkop koji je razrešen zbog pedofilije i pederastije – zaista deluje kao da je neko zamenio realnost sa lošim kabareom.
Srpska pravoslavna crkva nikad nije krila da selektivno koristi Sveto Pismo – ne kao versku, već kao političku platformu. Ono što ne odgovara ideološkom narativu, jednostavno se ne pominje. Pa se tako i u 21. veku prećutkuje ono što je Isus Hrist govorio o ljubavi, razumevanju i prihvatanju. Jer, izgleda da u njihovom “svetom” rečniku to važi samo za one koji se uklapaju u šablon – muško, pravoslavno, tradicionalno i po mogućstvu sa jakim političkim zaleđem.
Na kraju, imamo bizarni primer: SPC larma kako “LGBT ideologija” ruši moral srpskog naroda, a onda kasnije ćuti kad država čestita uspešno održanu paradu… koja nikada nije ni održana. Jer učesnici – pazi sad – nisu šetali, nego su “sprovedeni”. Kao da smo na vojnoj vežbi, a ne u prestonici evropske države.
I evo nas opet, u šatoru. Cirkuski šator postavljen u srcu Beograda, između Skupštine i Hrama, sa predstavom koju više niko ne razume, a karte su davno podeljene među “izabranima”. Ulaz besplatan, izlaz – bez perspektive.
I kad se jednog dana, kako kaže Sveto Pismo, Isus zaista vrati, po svemu sudeći neće ići u Crkvu. Verovatnije je da će ga po nalogu SPC odvesti na psihijatrijsko posmatranje. Jer kako objasniti ovima danas da je došao da voli sve – čak i one koje oni mrze?
“Hej, drug”, pitaće ga neki iz crkvene kolone, “kakva je ovo zafrkancija?”
Đakon Bojan Jovanović
