„Pogledaj dom svoj, anđele…“ – stih koji je nekada odzvanjao kroz zvuke rokenrola, danas bi mogao biti opomena za sve nas koji živimo u zemlji u kojoj se institucije sve više raspadaju, a odgovornost pojedinca izgleda kao luksuz. Bora Đorđević nije pevao samo o ratovima ili prošlim nepravdama; pevao je o nemoći, o gubitku moralnog kompasa, o onome što se dešava kada ljudi zatvore oči pred sopstvenim domom.
Istoimena knjiga Tomasa Vulfa, iako drugačijeg pristupa, oslikava istu realnost: društvo koje propada, likove koji gledaju nepravdu i osećaju nemoć, ali koji se ipak suočavaju sa posledicama svojih postupaka.
Bora je jednom ispričao trenutak koji je za njega bio gotovo nestvaran. Na železničkoj stanici u Beču, hor Prvog srpskog pevačkog društva otpevao je „Pogledaj dom svoj, anđele“. On stoji na praznom peronu, gleda i plače.
„To je bio prvi put u istoriji austrijskih železnica da voz kasni u polasku, jer kada se pesma završila, pustili su da voz krene“, rekao je. Ta scena savršeno oslikava ono o čemu pesma govori – nemoć i emociju, ali i snagu zajedništva. Narod koji istovremeno smeje i plače, narod koji kroz pesmu čuva identitet i pamti svoje rane, ne može se razumeti površno. Kao što je Bora odgovorio: „Nećeš ni videti. Nećeš ni razumeti taj narod.“
Ako danas pogledamo Srbiju, sve je jasno: političke manipulacije koje kradu poverenje građana, mediji koji selektivno izveštavaju ili dezinformišu, pravosuđe koje često ne funkcioniše kako treba. Svaka od ovih pojava kao da šapuće: „Ko gleda, taj vidi – ali većina okrene glavu.“ Pesma nas podseća da je anđeo tu da svedoči, a roman nas podseća da gledanje bez delanja ništa ne menja.
„Dom“ više nije samo mesto pod krovom; to je naša zajednica, moralni okvir, država koja obećava, ali ne ispunjava. Ljudi se raspituju za posao i budućnost, a u isto vreme gledaju kako privilegovani kradu i manipulišu sistemom. Osećaj bespomoćnosti i frustracije, tako tipičan za stihove Đorđevića, danas je svakodnevica.
Ali i pesma i roman imaju jedno zajedničko: poziv na introspektivnu odgovornost. Pogledaj svoj dom, sagledaj šta je tvoje i koliko si spreman da preuzmeš odgovornost. Ne može se krivica prebacivati samo na druge – ni političare, ni medije, ni prethodne generacije. Ako želimo da naš „dom“ opstane, potrebno je da ga vidimo, priznamo njegove slabosti i delujemo.
Možda je upravo to lekcija koju Bore Đorđević i Vulf prenose: emotivno ili kroz priču, poziv na gledanje ne znači samo posmatranje, već i odgovornost. Ako anđeo gleda, gledaj i ti. Ako ne pogledaš, dom je izgubljen – ne metaforički, već stvarno, ovde i sada, u SrbijI. Nije Bora Đorđević slučajno dao ime pesmi po knjizi Tomasa Vulfa.
Samo što je ovo Srbija.
1985-2025 Šta se promenilo?
„Podigni mac svoj, andjele
seti se krstaskih ratova
seti se preklanih vratova
kad dodjes Bogu na istinu
nek’ ti u dusi vlada mir
Uslisi molitve, andjele
dabogda pocrkali dusmani
pa budi andjeo osvete
neka na svojoj kozi osete
sta znaci beda, strah, i bol“
dr Svetlana Cvijanović
