Ako je nešto tabu tema u srpskoj politici već 80 godina onda je to politička desnica. Zabranjena i progonjena pod komunizmom kao najveći neprijatelj novog totalitarnog poretka, falsifikovana i obesmišljena u vremenu obnove višestranačkog sistema devedesetih prošlog veka kroz karikaturalne lidere poput Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja, zarobljena i bljutava u novije vreme pod vlašću lažnog patriotizma Aleksandra Vučića. Za sva tri perioda je karakteristično da je desnica u Srba stavljena pod strogu kontrolu službe državne bezbednosti i vladajućeg režima. Nikako se nije smelo dozvoliti da nikne autentična srpska desnica bez obzira da li bi bila intonirana i ideološki kontekstualizovana kao antikomunizam, konzervativizam, hrišćanska demokratija, suverenizam ili neki drugi vid savremenog rodoljublja.

Mnogo opasnije od odsustva autentične političke desnice je lažna desnica koja nema nikakve veze sa autentičnom desnom idejom u Srba. U aktuelnom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije nema niti jedne desne političke opcije niti bilo ko hoće ili sme da pokrene neku od tema kojima su se do sada samo Dveri bavile: rezolucija o genocidu nad Srbima u NDH, zabrana propagande homoseksualizma i transrodnosti maloletnim licima, istina o komunističkim zločinima, zaštita Srba u rasejanju i regionu, zaštita srpskog jezika i ćirilice, zaštita porodice, Srpski mini-šengen kao novi oblik integracije između Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, zabrana naseljavanja migranata, zabrana rijalitija…

Mnogo je lakše glumatati patriotizam i pričati prazne priče (ili jednostavno ćutati), odnosno izbegavati otvaranje bilo koje tabu teme koja donosi medijski i svaki drugi progon jer Srbijom i dalje vladaju deca komunizma presvučena u šarenu prozapadnu odeću. U pitanju je klasična „lažna fortifikacija” (izraz dr Miše Đurkovića) koja označava političke opcije i lidere koji pokrivaju deo političke scene, u našem slučaju desno političko polje, i imaju ulogu bezopasnih političkih protivnika ili rezervi vlasti, kao i da se na tom prostoru ne bi razvilo nešto autentično što bi predstavljalo istinski problem za vlast i sistem.

Zato je vreme da svi nacionalno misleći i patriotskih odgovorni intelektualci i organizacije, koji nisu pod kontrolom vladajućeg režima i službe državne bezbednosti, a istovremeno ne žele saradnju sa lažnom desnicom, promisle o formiranju Nove srpske desnice koja nam toliko nedostaje. U nastavku donosim nekoliko ličnih promišljanja o čemu bi ta nova politička opcija u Srba trebalo da povede računa.

Ako Srbija nije na prvom mestu – šta je na prvom mestu?

Kada sam u februaru 2020. godine bio učesnik velikog svetskog Kongresa konzervativaca u Rimu, od glavnog govornika na tom događaju, najozbiljnijeg i – što je još važnije – najuspešnijeg evropskog konzervativca i suvereniste Viktora Orbana čuo sam dve veoma bitne misli za Novu srpsku desnicu. Prva glasi: „Ako Mađarska nije na prvom mestu – šta je na prvom mestu?” Ovo na našem primeru znači da surovo treba raskrstiti sa svakim vidom integracija ili pomodnih zamki koje poništavaju srpski identitet i nacionalni interes, od jugoslovenstva preko komunizma do evrounijatstva, i konačno pogledati „kako stvari stoje sa čisto srpskog interesa” (Miloš Crnjanski).

Ako ne rešimo ekonomska pitanja – nećemo moći da rešavamo ni nacionalna pitanja!

Druga veoma značajna misao koju je Orban izrekao u svom rimskom govoru odnosi se na ulogu ekonomije u upravljanju državom. Njegova poruka konzervativcima sabranim iz čitavog sveta bila je da prvo kao političari moraju da urede ekonomiju u svojoj državi, da omoguće građanima solidan životni standard da bi mogli da se bave rešavanjem nacionalnih pitanja. Ovo je politička lekcija koju desničari u Srba nikada nisu naučili, uvek izbegavajući ekonomske teme i očekujući da će se neko drugi time baviti dok oni rešavaju nagomilane nacionalne teme i probleme. Ta praksa mora da se promeni.

Ako ne dobijemo prvo malu pobedu – nikada nećemo napraviti veliku!

Predstavnici srpskog naroda na desnici su skloni megalomaniji, kafanskom patriotizmu, busanju u prazna patriotska prsa, preterivanju i patetisanju u svakom smislu, ali ne i tihom, predanom, mukotrpnom i dugoročnom radu na ostvarivanju svojih ciljeva. Lako se „zapale” za nacionalnu stvar, ali još lakše „ugase”. Nema dovoljno spremnosti i takta za rad u dužem kontinuitetu, za borbu za spore i male pobede, za diplomatsko umeće, čekanje i korišćenje prilika, za pregovaranje i lobiranje za našu stvar… Teško će autentična i ideološki jasno profilisana politička desnica u Srba u skorašnje vreme imati više od 5-10% glasova i mandata u Narodnoj skupštini i zato se na vreme treba pripremiti na borbu na duge staze i fokusiranje na ono što se realno može uspeti prilikom formiranja neke buduće vlasti kojoj nedostaje upravo toliko za vladajuću većinu.

Boško Obradović

Ne vidim da Srbija ima drugu političku organizaciju autentične desnice izuzev Srpskog pokreta Dveri. Ima više kvazipatriotskih i nazovidesnih političkih opcija i u vlasti i u opoziciji, ali ozbiljno ideološki utemeljene hrišćanske i konzervativne desne političke organizacije izuzev Dveri nema. I to nije ni za kakvu pohvalu Dveri, to je tragedija nacije koja je nastala upravo na osnovama svetosavskog nacionalizma koji Dveri zagovaraju 26 godina, dok Srbiju danas vode političari koji o tome ne znaju ništa ili rade sve suprotno tome. Dveri mogu i treba da budu deo Nove srpske desnice, ali nisu dovoljne.

Potrebni su i novi ljudi, i nove ideje, i novi vid organizovanja. Nadam se da će Studentska pobuna i potencijalna obnova srpskog političkog života nakon pada Vučićevog režima srušiti monopole aktuelnih političkih stranaka vlasti i opozicije i probuditi nove političke snage u Srba, i to ne samo na desnom spektru.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri