U vremenu kada balkanska politička stvarnost uporno gura narode u rovove prošlosti, retki su glasovi koji nude izlaz iz tog začaranog kruga mržnje, žrtvovanja i samoporaza. Prošle godine dobio sam pismo od svog prijatelja, uglednog hrvatskog novinara Marka Ljubića, koje mi se duboko urezalo u pamćenje – ne zato što dolazi iz očekivanog kruga, već upravo suprotno: zato što jasno i precizno prepoznaje jednu duboku istinu o današnjoj Srbiji – i o regionu u celini.
Ljubić u svom pismu razotkriva suštinu problema – vladavinu pogubne politike Aleksandra Vučića i njegovog kruga, koji su zarobili naciju u lažne mitove, jeftine pobede i trajnu paranoju. Ta politika ne samo što poražava Srbe, već ih ponižava vezujući ih za gubitnički mentalitet, nepoštenje i idolopoklonstvo prema propalicama.
Ništa manje važna nije ni uloga Srpske pravoslavne crkve, koja svojim prećutnim (a neretko i otvorenim) blagoslovom toj politici daje oreol svetosti. SPC, umesto da bude moralni korektiv vlasti i čuvar duhovnih vrednosti, često postaje produžena ruka režima – podržavajući nacionalističke mitove, ratne huškače i logiku etničkog sukoba. Time ne izdaje samo Jevanđelje, već i narod kome bi trebalo da služi.
U tom kontekstu, Ljubićevo pismo je više od komentara – to je apel, poruka razuma i elementarne ljudske pristojnosti. Uspešni Srbi koje on pominje – poput Novaka Đokovića, vaterpolista, košarkaša – nisu proizvod Vučićeve Srbije, već su pobegli iz njenog kalupa. Njihova snaga leži u radu, talentu, žrtvi i otvorenosti prema svetu. Njima se, s pravom, klanja i svet i komšije – jer nisu deo tame, već svetlo tog naroda.
Zato ovo pismo danas objavljujem ponovo – jer njegove reči nisu izgubile na snazi. Naprotiv, u vremenu sve dubljih podela i sve glasnijih laži – ovakvi glasovi postaju još potrebniji.
“Dragi Bojane,
uz pozdrav i poštovanje prema svemu što radiš, želim ti izraziti podršku vašem snažnom buntu protiv odavno posrnulog režima. Nadam se da ćete uspeti. Nisam ni približno jedini ‘ustaša’ koji se tako oseća i tako iskreno misli.
Nama u Hrvatskoj Vučić nije pretnja zbog neke njegove državne snage – ljudi ovde se smeju njegovim ispadima i takmičenju s Hrvatskom. Kao što znaš, ovde ima dobar odjek samo u grupama hrvatskih propalica koje ja odavno zovem ‘Bujičarima’, jer i njima, kao i Vučiću, treba perverzni neprijatelj da bi mogli postojati. Na sreću po Hrvatsku, oni su beznačajni – više za podsmeh nego za strah.
Želim ti, iz hrvatske nacionalističke perspektive, reći nekoliko zapažanja za tvoje prijatelje i za svakog normalnog čoveka.
Hrvatska, uz sve nevolje koje imaju svi susedi Srbije, ima sreću što je Srbija blizu i što svako ko želi može čuti, videti i razumeti jezik kojim se u Srbiji komunicira. Rimljani su davno rekli da je istorija učiteljica života, a ta maksima je tokom razvoja čovečanstva evoluirala u to da samo budale uče isključivo na svojim greškama. Danas, kad imaš suseda kao što je Vučićeva Srbija – dovoljno je da gledaš i učiš, da se ne bi i sam survao u istu provaliju.
Zanemarimo sada ljudski element i hrišćansku empatiju prema ljudima u Srbiji – jer čak i u fikciji, to je ružno i teško iskustvo. Učimo. I Hrvati. I Crnogorci. I Albanci s Kosova. I Bošnjaci. I Makedonci.
Nadam se da će i Srbi steći kritičnu svest i snagu otpora. Poželećemo im to, dok pazimo da se nama samima ne dogodi Vučićev model. Jer svi smo izloženi tom opasnom virusu.
Vučić zamajava Srbiju stalnim pretnjama i navodnom mržnjom ‘ustaša’. Povremeno dodaje i NATO, EU, a kad zatreba – i Ruse. Sva sramotna posrnuća Srbije od 1990. do danas, on prepisuje svetskim ‘ustašama’. Ustaše su nekada bili samo Hrvati, poneki musliman, Albanac, Crnogorac. Danas su to – svi. Pa i stotine hiljada razumnih Srba kojima je dosta da ih grupe prevaranata i diletanata plaše izmišljenim ‘ustašama’.
Masovne proteste protiv uništavanja Srbije kroz eksploataciju litijuma koju je Vučić dogovorio s donedavnim nemačkim ‘ustašama’, danas taj isti Vučić proglašava ‘ustaškim specijalnim ratom’. Pa tako, sâm priznaje da mu se u državu infiltriralo stotine hiljada ‘ustaša’, i to bez da iko išta uradi. I još od njih pravi superheroje.
Šta naučiti iz takve Srbije?
Samo uporedi, gledaj šta se dešava, koristi razum. I čitaj povremeno šta pišu Informer, Kurir i slični – i uz osnovnu školu, sve će ti biti jasno.
Vučić kontroliše Srbiju masovnim angažovanjem gubitnika i propalica, proglašavajući ološ uzorima. Takvima ne trebaju nikakvi neprijatelji – oni sami jure u provaliju.
A s druge strane, ni sve ‘ustaše’ NATO-a, EU, ni najozloglašenije hrvatske ‘ustaše’ ne mogu zaustaviti uspon uspešnih Srba – Đokovića, vaterpolista, košarkaša. Njima se ne preti. Oni imaju rivale, ali i prijatelje.
Zašto su uspešni?
Zato što se ne takmiče po Vučićevim pravilima. Njihovi uzori nisu propalice. Uložili su trud, rad, odricanje. Prezirali su prevaru – osnovnu oznaku Vučićeve vlasti. Zato ih ceni ceo svet. I sve ‘ustaše’.
Pouka za komšije?
Ne slavite tuđe poraze kao Vučić vaše. Slavite svoje uspehe. A to se ne postiže osloncem na propalice.
Ko krene tim putem, Vučić ga je već porazio – bez ispaljenog metka. Kao što su takvi vodili Srbe kroz ceo 20. vek u ‘pobede nad ustašama’.
I ne likujte nad srpskim narodom zbog onih koji ga vode – jer to je način da propalice uđu i među vas.
Samo tako Hrvati, Crnogorci, Albanci s Kosova, Bošnjaci i Makedonci – kao i svi Evropljani – mogu biti korisni sebi. I Srbima.
A pogubnom Vučiću – kraj.“
Đakon Bojan Jovanović
