Nova influenca hara! “To što dišeš, to i pišeš”, reče jedan veeeliki pesnik, koji je i odu budalama napisao. Potražite, dopašće vam se. (I to je odlika našeg veka: na svaku oseku dođe plima, na svakog pametnog budala neka, svi su jednaki, pravednost svima.)
Ima nedelju dana od promocije mog prvog književnog naslova u rodnome gradu i introspekcija još traje.
Najlepše što sam osvestila je to da među nama ima toliko ljubavi i dobrote, da je ta čista, nepatvorena emocija opstala uprkos svim iskušenjima! Kada ovako nešto doživiš u svom rodnom gradu, ne trebaju ti krila da poletiš! Beskrajno vam hvala, dragi moji dobri i divni ljudi! Hvala na svoj podršci, razumevanju i poverenju, ne moramo sve da izgovorimo, ali se jako dobro razumemo i znam tačno šta ste mi poručili, kada ste u tolikom broju, tako čistog srca došli. Onoliko suza, zagrljaja, stiska ruke koji znači “nisi sama”, toliko empatije; čudesno veče, koje se rečima ne može lako opisati. Hvala, moje Valjevo.
I na kraju večeri, brat (Ljuba R.) mi kaže: “Ovo budi nadu.”
Da, ponavljam kao papagaj već duže vreme: dobro će pobediti zlo, verujem u neke nove, mlade, pametne, obrazovane ljude; dobro je jača sila, to je moja vera.
Nisam bila vidovita, naravno. Samo duboko verujem u ono dobro u ljudima. Rizikujući da me okolina doživljava naivnom, glupavom, idealistom – kažu oni koji ne bi da uvrede.
Ali, eto, ta nova influenca sada uzima maha. Počinje da hara i radujem se, radujem. Dobro se oslobodilo okova i obuzima nas.
Sinoć prolazim potezom od Kolarca, pored Rektorata i Filološkog, dalje ka mestu gde mi je auto parkiran. Napunila baterije slušajući omiljenog mi savremenog pisca, koji je predstavio svoj novi roman (sticajem srećnih okolnosti, taj mi je baš i odgovorni urednik, skoro pa glodur; moglo bi se reći da sam jeziva šlihtara, al’ ko me zna – zna da me nedostatak te osobine prilično koštao u životu, a kasno je da se menjam. Bazdulja volEm, jbg. I ne krijem to. Ispred Rektorata dve studentkinje, razgovaraju sa nekoliko starijih žena, koje su tu da ih ljubavlju i sitnim darovima podrže. Pozdravim ih, zahvalim za svu nadu koju šire i pamet veću beskrajno od nas, naoko “odraslijih”. Pitam šta im je u ovom momentu najpotrebnije. “Imamo baš sve, jedino nam treba materijal za ovo”. Jedna od njih rukom pokazuje na ispisane parole, koje su poređane tu, pored. “Markeri, hamer?”
“Samo hamer papir, sve to drugo imamo.”
Zasuziše mi oči i sada dok pišem.
Vozila sam ćuteći tih nekoliko vožnji, nakon toga. U autu su mi putnici bili neki mladi sa slušalicama u ušima. Nisu pokazivali intenciju da razgovaramo. (Iz slušalica im izbija neka njihova muzika, ja uživam u omiljenoj mi Radio 202, koja se pokvarila muzičkim izborom nikada nije.) Ali, znam – oni su ti. Najosvešćeniji deo našeg društva.
Hodajmo na prstima, ne kvarimo.
Otela se dobrota, dabogda nas sve zarazila. Ha, kakva kletva, je l’ da?
#CarGo #LegendaJeTu
#citajtetanjinkod
Tatjana Manojlović
Tekst je prenet uz dozvolu autorke
