Etika je već dugo najskuplja reč.
Gasim telefon, jer za par minuta počinje pozorišna predstava i ugledam naslov o smrti jednog višedecenijski prisutnog političara. Preseče me misao o tome da pravda nije zadovoljena. To je bila prva asocijacija. Da nije procesuiran nikada, a mnogo ozbiljnih optužbi je bilo na njegov račun, da smo i sami svedočili bahatosti svih prethodnih godina, a da je vešto balansirao koristeći činjenicu da je jezičak na vagi, koji je imao odličan ucenjivački kapacitet. Druga emocija koja me preplavila takoreći odmah, poklapajući prvu, je ta da je relativno mlad čovek i da nije za umiranje. I to me – rastužilo.
Eto.
Dok je čovek živ, tu prisutan, suprotstavi mu se; kad nije u prilici da ti odgovori – uzdrži se od prosipanja žuči, od toga da budeš baš onakav kakav je taj neko bio.
Nije teško.
Odavno na umu imam ideju da izvedem eksperiment sa osmehom i zagrljajem, beležeći reakcije. Međutim, plašim se da bih pre bila hospitalizovana, nego što bih mogla publikovati uvide.
Suštinski predosećam, namerno izbegavam reč MISLIM, da smo u biti zatrovani onim što nam se kao tornado obrušilo na živote tamo početkom devedesetih, pa negovano jako dugo svih ovih decenija. Segment po segment života je razaran. I svega previše, krvi, smrti, mržnje, podlosti… To je toliko sveprisutno, da je nemoguće ne udaviti se u crvotočini. Da ne pominjem sve gadosti koje su isplivale na površinu po formalnom završetku Drugog svetskog rata, baš ovde kod nas. Sa tim se nikada nismo do kraja suočili, a to je ono što ja zovem transgeneracijska bol. Rekla bih i tragedija. Kada sam se, radeći svoj novinarski posao, susrela sa faktografskom građom iz tog mraka, revidirala sam mnoge svoje stavove i ubeđenja. I sama sa sobom počela drugačije da diskutujem.
Ubi nas neznanje, površnost, tvrdoglavost, podanički mentalitet koji je negovan decenijama, možda i vek, strahovi, paranoje, licemerje, zavist…
U priručniku za jedan psihoterapeutski pravac naiđoh na konstataciju da je ljutnja dobra, korisna emocija. Jer, kada si ljut ti imaš intenciju da neki konflikt rešiš. Ne trpaš probleme pod tepih, ne zataškavaš, ne trpiš. Odupireš se, suprotstavljaš, tražiš rešenja. I to je pozitivno.
Samo, kada bismo se odrekli maksime: cilj ne bira sredstvo, a prihvatili ono veberovsko o otvaranju kišobrana nad glavom do nas prisutnog, pa tako korak po korak gradili bolji svet, sa više empatije i zdravog razuma, možda bi pronašli put do svetlije strane.
Kad neko ode iz ove dimenzije, na nama je samo da kažemo “laka mu zemlja”.
Etika je najskuplja reč. Kao i čovek.
Tatjana Manojlović, novinarka
