Baš me je mrzelo da izlazim po kiši. A i danima se nisam odmorio kako treba. Ali od griže savesti ipak nisam mogao da ne odem na Mostarsku petlju. Osećam to kao svoju građansku obavezu. Bitniju od smešnih izbora.
I naravno kad god savladaš sopstvenu lenjost i malodušnost – bude dobro. Sreo sam nekoliko ponosnih grupa mojih bivših studenata, poznanike, prijatelje. A, pre svega, dodirnuo sam na sumorni dan tu optimističku energiju mladosti. Pa je i kiša stala…
Zastave, transparenti, pištaljke, vuvuzele… Vrhunac je kad je u blizini u koloni koja se penjala na petlju neki momak na vuvuzeli zasvirao Marš na Drinu. Neki i zapevaše. Radnici sa skela Beograda na vodi pozdravljaju.
Ne očekujemo da se išta posebno dogodi sem da pokažemo da nas ima i da studenti uz podršku naroda neće odustati. Ulog nije mali – da li ćemo imati normalnu Srbiju ili nećemo uskoro imati više ništa sem uspomena na to da je nekad postojala junačka zemlja Srbija na brdovitom Balkanu.
Sva sreća te ipak nije sve završeno.
Sveštenik Nenad Ilić
