Te znamenite 1806. godine, po avgustovskoj pripeci, ka polju Mišarskom kretalo se i stotinak Dragačevaca iz Markovice, Dučalovića, Lisica, Tijanja, Zeoka. Među njima i moji preci Vuk Milivojević, barjaktar Karađorđeve vojske sa četvoricom braće i dvanaest bratanaca. U smiraj dana 15. avgusta 1806. godine brojčano nadmoćnijim Osmanlijama objasnili su čije je to plavo nebo i zemlja pod njim, prekrivena svilenim turbanima i posečenim delijama. I Napoleonovim artiljercima, koji su došli da pomognu Turcima, objasnili su da će ih preko Save vratiti bez topova. Ali i bez glava. I još su malobrojnim preživelima poručili da svima pričaju kako su od Srbina zemlju iskali. Na silu da je otmu.
Jedva je prošao jedan vek, evo ih ponovo novi osvajači. Pre sto deset godina moj deda Božidar je sa osmoricom braće od stričeva, dva strica i svojim ocem Čedomirom krenuo da se na Ceru jednom za svagda dogovori čija je ovo zemlja. Valjda će im biti jasno posle Mišara i Cera, mislio je dok je gonio poslednje soldate Lavanderske divizije preko velike reke.
Vratili su se tuđinci pod novi stegovima i u novim uniformama ponovo 1941. da zeleni Jadar i plodnu Rađevinu opet zaviju u crno. I opet su panično bežali preko velike reke posle par godina.
To ti je sudbina nas Srba, znao je da kaže moj deda. Vazda moraš da se iznova boriš za svoju zemlju koju si sabljom i na juriš odbranio, krvlju najdičnijih sinova srpstva osveštao, i kostima predaka omeđio. Ali uvek kroz istoriju su na našu zemlju, spremni da nam je otmu, kidisali tuđinci.
Promenila se vremena. Došlo neko čudno doba. Po prvi put u istoriji našu zemlju bi da čereče, da je premeravaju i dele, da se sa njom razgraničavaju, da je kidaju i komadaju, neki ljudi koji se izdaju za Srbe. Promenila se vremena. A i ljudi.
Čujem da bi neki Vučić iz Čipuljića rudnik hteo da pravi nad grobovima Vojislava i Radoslava Milivojevića kojima zemni ostaci počivaju ispod Kosaninog grada. Da iskopa kosti novog Sinđelića srpstva, Nastasa Stančića iz sela Dučalovića koji se sa bombom u rukama i pokličom:
„Ne dam bre moju zemlju, moja je zemlja, ne dam, ne dam bre!“:
bacio na austrougarske mitraljeze i sanduke sa artiljerijskom municijom i upisao u besmrtnost i večnost, spasivši svoj bataljon da ne upadne u zasedu. I one sa Kolubare, sahranjene u kripti Hrama Svetog Dimitrija u Lazarevcu bi taj silnik iz Čipuljića da stavi na kantar. I heroje sa Zejtinlika bi da rasproda. I one nesrećnike zbog kojih galije carske gaze tihim hodom, bi da iznese na licitaciju.
Grme sa Gruništa Vojvoda Vuk i moj pradeda Čedomir:
„Zar bi Rađevinu u Jalovinu da pretvori taj obesni silnik? Ne daj sinko! Pitaćete deca nerođena iz Mačve i Jadra, šta si ti potomče ovih ratnika činio dok su geometri Rio Tinta premeravali Gornje Nedeljice. Ne daj, jer nisi sam. Još sijaju Karađorđeve zvezda kraj ognjišta Božićnog u mnogim srpskim domovima. Još je puno gnezdo sokola pod Ovčarom. Još rađa pun grozd u Jadru. Nećeš biti sam sinko dok se boriš da ne daš! I mi mrtvi sa tobom smo u stroju! I ovi što tek treba da se rode su tu. Ne daj! I zagrmi sinko Nećeš kopati! To je sad jurišna komanda slobodne Srbije. Ravna onoj koju je tvoj deda izrekao kad je poveo vojsku u proboj:
Na nož, na sablju, u oganj i vatru za slavu i čast Srbije, za slobodu zlatnu. Za mnom braćo, za mnom krila sokolova. Vazda je dugo živeo ko je umro ko slobodan čovek! Za mnom sloboda nas zove!“
Čuvši ovu komandu, krenuh tako i ja ka Ceru. Ka tvrđavi srpstva sa mnom su kao nekada sa mojim precima, potomci Milivojevića iz Dučalovića. I hiljade znanih i neznanih. Čujem Parizer dahiju dok nas prebrojava koliko nas je, kako se pita šta taj narod radi tamo u tim Nedeljicama.
Dolazimo da se podsetimo pesme pod kojom smo iskovali našu slobodu:
„Niti ide Kulin kapetane,
Niti ide, niti će ti doći,
Nit se nadaj, niti pogledavaj,
Rani sina pa šalji na vojsku
Srbija se umiriti ne može…
Nećeš kopati! Ne dam!!!
Srđan Milivojević, narodni poslanik
