Nije ovo samo priča o prosveti. To je saga o svakome od nas, bio on star, stariji, najstariji ili mlad, mlađi, najmlađi.
Nije ovo samo priča o novcu, već objašnjenje da nisu srpski učitelji siromašni jer je država siromašna, već da je država siromašna zato što su siromašni srpski učitelji.
I konačno, nije ovo priča o tome da ne može gore. Naprotiv, biće gore i te kako!
Devedesetih, kada se raspadala zemlja u kojoj smo odrastali, kada nam je zarada bila dve do tri marke, kada nismo imali struju, a prodavnice bile prazne… Tih devedesetih uprkos užasima ratova, mobilizacijama, štrajkovima, škole su se držale hrabro. U odeljenjima je bilo i do 50 učenika jer je priliv stanovništva bio ogroman. I sama sam svedočila pismenim zadacima u kojima su tinejdžeri pisali o stradanjima svojih najbližih, beskrajnim kolonama, kamionima koji lete u vazduh, smrti, smrti, smrti… Pa ipak, verovali su ti mladi ljudi svojim profesorima! Verovali su u obrazovanje koje nudi izlaz! Porodica je napadnuta, ali je još uvek pružala otpor. Počelo je da se para ono za šta smo jedino znali do tada, ali se mi nismo dali.
Onda je došao novi milenijum. Povezali smo ga sa političkim i društvenim promenama i mislili da ćemo mi procvetati, a obrazovanju konačno svanuti. Međutim, prvo što je rečeno jeste da su časovi dosadni, da moramo biti zanimljiviji i da deca nisu kriva što beže iz škole jer potrebni su im nekakvi drugi- laganiji sadržaji. Mi, nastavnici – smarači, poslati smo na obuke koje su držali ljudi koji nikada nisu radili u školi. I tako je sve nezaustavljivo krenulo nizbrdo. Sistem koji je (pošteno rečeno) imao mnogo manjkavosti, ali proizvodio obrazovane, više nije bio potreban. Morali smo da preumimo sve: zaposlene u školama, roditelje, a pre svih, javnost. Učitelj je postao persona non grata. Končić po končić, red po red teško napravljenog sistema vrednosti, parao se tu, pred našim očima.
U međuvremenu nam se i porodica promenila, a tradicionalne vrednosti iščezle. Majke i očevi bez autoriteta, šalju u školu svoju decu koja nemaju strah ni pred kim, a poštovanje ni za koga. Kako će onda dete da shvati da treba da sedi i sluša starijeg? Kako da razume proces učenja koji nije ni lak, ni brz?
Bez obzira na partije, priča za javnost bila je i ostala ista: „Obrazovanje je stub društva!“ Zli jezici bi rekli: “ Kome je ovaj vrbov klin – stub, usrećio se !“ Od one dve do tri marke, došli smo do dve trećine potrošačke korpe koju možemo da popunimo svojom zaradom. Dakle, nismo se mnogo pomerili, mada se svaka vlast klela u nas.
Za svetom sada već nenadoknadivo zaostajemo. Nemamo jednosmenski rad, nemamo dovoljno opreme i prostora za svu našu dacu, nemamo platne razrede, mladi ne upisuju pedagoške fakultete… Od škola smo napravili pijacu u kojoj je najbitnije kog izdavača smo odabrali i boks terene na kojima stradaju i mladi i stari. Naša prosveta je duboko u petoj deceniji, jer je prosek zaposlenih u obrazovanju 44 godine.
Dakle, oparali smo se, baš!
Ne treba biti stručnjak i vrhunska pletilja, pa shvatiti da je svakoga dana sve gore. Pored besparice, škola se bori da dokaže i svoju neophodnost. Humanistički pristup da je cilj obrazovanja stvaranje dobrog čoveka, deplasirana je. Sada je najbitnije biti bogat! Naša prosveta više liči na stub mučenja, nego na stub društva. Čitave porodice rade domaće zadatke svojim školarcima i jedva čekaju raspust da se odmore.
I?
Dok ne vratimo potrebu za obrazovanjem na pijedastal, dok ne popravimo materijalni i duhovni položaj zaposlenih u obrazovanju (bar onih preostalih), nema nam pomoći. Može li to u Srba!? Za sada, ne može.
Dugo se već paramo, ali treba se nadati nekim darovitim pojedincima koji će imati petlju! Znam da će biti još gore, ali se još uvek uzdam i to da dno, čak i u našem slučaju – postoji.
Jasna Janković, profesor književnosti i bivša predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije
FOTO: Printskrin YouTube
