Ustani Srbijo 
U pravnoj, tim pre demokratski-pravnoj državi, vlast je ograničena ustavom i zakonima. U savremenoj Srbiji zakon i ustav ograničeni su Vučićem. On je iznad njih! Ovdašnji lični režim, makar za sada, nema drugih limita sem volje moćnijih od njega inostranih (geopolitičkih) faktora!
U skladu sa tim deluje naš čitav državni aparat, od Ustavnog suda do Bezbednosno-informativne agencije. Oni koji ga čine ponašaju se u skladu sa rečima jugoslovenskog bolјševičkog diktatora J. B. Tita: „Nemojmo se držati zakona kao pijan plota!“ Veliki vođa okom, oni skokom, pa i po cenu gaženja svih važećih normi.
Još gore od toga, deluju po receptu ministra pravde Trećeg rajha, koji je sunarodnicima, pre svega nemačkim državnim i partijskim funkcionerima, poručio: „Ranije smo imali običaj da se upitamo da li je ovo dobro ili pogrešno? Danas moramo da postavimo to pitanje na ovaj način – šta bi firer rekao?“.
Titova, Staljinova ili Hitlerova volja – što je ponovo kod nas slučaj sa Vučićevom – za njihove političke sluge bila je ne samo vrhovni zakon, već i „moralni“ orijentir. Ustav nad ustavom, sa značajev svojevrsnog svetovnog Svetog pisma.
Žalosno je što je tako u Srbiji prve polovine 21. veka, ali „olakšavajuća“ okolnost za pripadnike našeg aktuelnog sistema je to što su se formirali u samodržačkoj političkoj (ne)kulturi. Oni koji ga čine ne znaju za drugo osim za totalitarno titoističko, autoritarno slobističko, haotično tranziciono i postmoderno diktatorsko naprednjačko uređenje.
Boje od toga, eventualno, poznaju iz teorije, ali ne i prakse, pa stoga smatraju da je normalno da su deo servisa uzurpatora vlast a ne građana. Državu nakaradno poistovećuju sa režimom i njegovim šefom!
Za razliku od njih za Evropsku uniju, odnosno njene predstavnike koji se bave nama, nema ni najmanjeg opravdanja. Oni dobro znaju šta je pravna država, te da je sramno da u srcu Evrope postoji spin, štaviše sve manje čisto takva a sve više spin-represivna, diktatura, kao što je naša.
Uprkos tome ne da je samo tolerišu, već se i prave da se Srbija relativno uspešno penje stepeništem koje vodi do vrata EU. Vučićeva oligarhija koristi evropske fondove za lične potrebe, dok se javni objekti urušavaju. Režim hapsi i kidnapuje ljude kao da se radi o nekoj latinoameričkoj hunti iz sredine 20. veka. Za to vreme Brisel se pretvara da je u Srbiji sve u redu.
To radi jer je evroatlantskoj eliti najvažnije da se Vučić odrekne Kosova i Metohije i tako legalizuje NATO agresiju na Srbiju iz 1999. godine, te potonje, protivno Rezoluciji 1244. Saveta bezbednosti UN, briselsko-vašingtonsko stvaranje albansko-kosovske marionetske „države“ 2008.
Pošto Aleksandar bez Kosova to radi onako kao što očekuju, tj. daje im šta žele a uspeva da narod Srbije održi u stanju pasivnosti, tretiraju ga kao „pristojnog momka“, ma koliko zapravo bio mlađi politički brat Idi Amina ili Bokase.
To mnogo govori o tzv. evropskim vrednostima i onima koji ih prozelitski zagovaraju. Na stranu njihove pompezne priče ali izgleda da u 21. veku nisu daleko odmakli od onoga što je bilo na delu u 19. stoleću.
Demokratija je, kako misle, za „izabrane“ Evropljane, a oni koji se nalaze na evropskoj ili daljoj periferiji kluba odbranih, bitno je da služe njihovim (neo)kolonijalnim interesima. Kinezi i Rusi takođe šuruju sa našim postmodernim diktatorom, gledajući svoje interese, ali se bar pompezno ne zaklinju u nekakve visokoparne vrednosti kao oni u Briselu, Berlinu, Parizu.
Ako vlastodršci u zemljama kao što je Srbija zadovoljavaju potrebe pozerskih poklonika globalne demokratije, onda dobijaju pozitivne ocene kako god se ponašali prema svom narodu. Uz sva zaklinjanja EU elite u progres, u (geo)političkoj sferi očito pod kapom nebeskom nama baš mnogo toga novog!
To ne znači da su stvari izgubljene za sve one koji žele da se Srbija oslobodi političke kartel hidre koja je proždire. Tako je samo dok glas slobode željne Srbije ne može da se čuje u najbitnijim evropskim prestonicama.
EU pre svega želi stabilnost u zoni koju smatra svojim dvorištem. Dogod Vučić uspeva da otupi nezadovoljstvo građana Srbije i ispunjava strane naloge, on je za Brisel „dobar momak“.
Nasuprot tome, onog momenta kada se naša zemlja ozbiljno zatalasa, tamošnji donosioci odluka počinju budno da prate šta se ovde dešava. Nikako ne žele veće tenzije jer one privlače pažnju javnosti njihovih zemalja i sa tim uvezan pritisak na vladajuće elite da nešto učine, odnosno prizivaju osude što su opskurni srpski establišment tretirali kao demokratski.
Zato institucionalna opozicija greši što se sa Vučićevim bezvlašćem relativno tiho bori u sistemskim okvirima. Tako mu, iz straha, nesposobnosti ili zato što je delom sa njim u nekom aranžmanu, pomaže da nesmetano nastavi da radi šta hoće i kako hoće.
Jedini način da se njegova bezgranična diktatorska praksa preseče je masovna narodna akcija sa elementima građanskog otpora. Ako ključne opozicione stranke nisu spremne da je pokrenu, onda je vreme da ih odbacimo i tražimo nove model političkog organizovanja. Kolikogod da to nije lak put, drugi nam onda ne ostaje!
Dragomir Anđelković
