Smatram da je današnja odluka da se štrajk u prosveti reši ranijim odlaskom na raspust, u spoju sa svim ovim otkrićima u pogledu naše ekonomske moći u vezi sa time da gradski prevoz u stvari ne mora da se plaća, i da je učešće u stambenom kreditu iz dana u dan sve manje, jedan ozbiljan pokazatelj da su ovi protesti pravi put.
Ispostavilo se da, u stvari, protest ne mora da ima maksimalističke zahteve kao što je smena Vučića i sl. jer su i neki realni, skromniji zahtevi potpuno neizvodljivi njegovom sistemu koji se izopačio od neznanja, nemara i korupcije, i sada iz dana u dan samo proizvodi nove probleme koji se dodaju ovom veoma razumnom, i maksimalistički nastrojenoj opoziciji verovatno “malom” obimu zahteva.
Međutim, nesposobnost ovog sistema da uradi neke najosnovnije stvari kao što je renoviranje, istraga posle nesreće, utvrđivanje krivice za tragediju, sprečavanja nasilja nad građanima, sankcionisanje nasilja nad studentima itd. ukazuje da je reč o jednoj hobotnici koja je skroz uvezana i koja sada nema kud jer nema nikoga u njoj, kao što ni inače nigde nema, koji bi pristao da bude jedini odgovoran za petnaest ubijenih ljudi.
Da je Vučić dozvolio trunku slobode, da nije imao potrebu da kontroliše sve u ovom društvu, od dece koja idu u vrtić preko vaspitača do rukovodilaca vrtića, od fudbalera do sudija, od privatnog do javnog sektora, i da nije preuzimao odgovornost za sve što se konstruktivno desilo, sada ne bi bio odgovoran i kriv za sve loše što se desilo kod nas. Međutim, on je želeo da sve bude njegovo, da svi budu njegovi, da Srbija bude jedna jako skupa simulacija života koju će on i njegovi čauši do kraja mandata privatizovati i onda rukovoditi njome kao vlasnici čak i kada ne budu na funkciji.
I sada smo došli u situaciju da samo nekoliko normalnih zahteva potpuno razara sistem. On svako malo nudi razne neobične stvari, jedino što ne može da nam ponudi jeste normalan život i ispravno funkcionisanje institucija.
Sam je sebe doveo u situaciju da mu je lakše da ode, usput promeni Ustav i nekako se vrati, nego da procesuira bagru koja je infrastrukturnu izgradnju Srbije pretvorila u svoj industrijski pogon za pljačku.
Svaki zahtev za redom, i za sankcionisanjem zločina i nepravde, neumitno vodi do Vučića jer je želeo da ima homeinijevsku moć i dobio ju je od stranih sila kako bi završio ono što njima treba.
Ali, Homeini je bio čovek koji svom narodu nije obećavao normalan život, nije pokušavao da bude prisan ili uključen u sva pitanja, razdvajao je ono što je – po njemu – važno od – po njemu – nevažnog.
U ovim protestima nema nikakve ideologije, koliko god Vučić želeo da ih nekako objasni, i ko god im prilazi ideološki u suštini greši. Naravno, svi mi imamo i neke svoje ideološke razloge zbog kojih smo protiv Vučića inače, i ne treba oko toga da se pravimo naivni. Međutim, ovo sada je pokrenulo sve one ljude koji samo žele da nekako izvuku živu glavu ali i da sačuvaju razum u ovom ruglu koje je napravio.
Stoga, niko ne beži od ideologije, niti ja pokušavam sa sakrijem zašto sam inače protiv Vučića, svi to znaju i nema potrebe da se ponavljam, ali osećam kako to trenutno nije tema.
Tema je činjenica da se njegov sistem u potpunosti razotkrio kao jedna kleptokratska perverzija u kojoj normalan život više nije moguć.
Pre neko veče je na RTS-u bila neka emisija o protestima. Govorili su između ostalih profesor Vladimir Vuletić, po profesiji najškolovaniji Vučićev bot i Dejan Vuk Stanković, po profesiji Vučićev bot. Gledao sam te ljude i razmišljao – da li je zaista prihvatljivo da neko plati detetu školovanje, iznajmi mu stan i odvaja od usta, da bi mu predavao neko kao što je Vuletić? Pitaju se zašto mladi odlaze iz zemlje, šta to nemaju ovde? Možda je bolje pitanje šta to nema Vuletić koji je profesor na fakultetu, sa šestocifrenim primanjima i miran do penzije, pa mora ovako da služi režimu?
S druge strane, Vuk Stanković. Čovek koji za razliku od Vuletića evidentno nije budala, politički operater terenskog tipa koji uopšte nije ni glup ni naivan kad govori o drugim temama. Sve bi bilo u redu, ali zašto njega gledamo na RTS-u?
Zašto na javnom servisu koji mi izdržavamo od svojih para, i tim parama omogućavamo zaposlenima tamo ne samo da masovno ne rade ništa već i da ispumpavaju novac na svoje račune, gledamo čoveka koji je naprosto plaćeni PR, što svi znamo?
Koje to dve strane nama RTS u svom lažnom novinarskom nadahnuću nudi – jednu koja je konkretno vezana za protest nasuprot ljudi koji lažu u ime vlasti. Dakle, ne ljude iz vlasti koji barem nešto formalno odlučuju, nego njihove službenike?
Ovo nije pitanje ideologije i neslaganja. Ovo je pitanje suštine – dakle imamo nešto što neki ljudi rade i imamo nešto drugo što neki drugi rade a njih predstavljaju PRovi umesto onih koji donose odluke.
RTS je bežeći od suštine, od 27. februara 2023. i krajnje Vučićeve briselske izdaje postao deo onog pitanja – zašto nas ti ljudi koje tako izdašno finansiramo toliko mrze? I, ako imamo u vidu da im je zgrada već jednom gorela, razmišljaju li o tome da će ovo što sada rade imati posledice?
Konačno, ustanak je počeo i postavilo se pitanje ko je kako stao u odnosu na te događaje, ko je podržao ko nije. Nominalno, možemo reći da svako ima pravo na svoje mišljenje, i svakako treba podržati svačiju odluku da sam proceni kako će na ovo gledati.
Međutim, ti ljudi moraju da shvate da ta sloboda koja im je data ovog puta nije vezana za ideologiju. Oni koji su protiv ovog protesta nisu ljudi koji drugačije misle, to su ljudi su koji uz vlast. I to je to. Ovo nije pitanje ideologije već pitanje dominacije.
Zato je RTS pokušao da nam u ime vlasti poturi dvojicu ljudi, od kojih je jedan i inteligentan, kako bi simulirao da u ovom društvu postoji ideološki problem. Međutim, ne, odavno su ljudi iz SNS prevazišli razgovore o ideologiji ispred dragstora i ušli u vlast. Odavno su oni pokazali da ideologije nema, oni su sada vlast i više nema šta da nam poturaju svoje “mislioce” već treba da nam dođu na istinu i da krenu da preuzimaju odgovornost.
Što se njih tiče, ideološke priče su ispričane. Ostao je samo sudski epilog, a kasnije i Sud istorije, naravno.
Zato, ne nasedajte na RTS-ove i Vučićeve podvale, nije ovo sukob dva načina mišljenja – ovo je pozivanje vlasti na odgovornost koju je sama preuzela, a kada je postala apsolutna takva joj je postala i odgovornost.
To treba raščistiti da bismo svi mogli da znamo o čemu se ovde priča. I na koji način o tome treba da se priča.
Dimitrije Vojnov, dramaturg, scenarista, glumac i filmski kritičar
