Ovaj nikad neće pasti, rečenica je koju sam u poslednjih desetak godina čuo mnogo puta. Ali, ono što nije uspela atrofirana opozicija, od Saveza za Srbiju do danas, za samo mesec dana uspeli su studenti, neka nova, često, pokazalo se nezasluženo potcenjivana generacija mladih ljudi. Pitanje pada ovog trulog i razvaljenog režima, koji je napravio istu takvu državu, po svojoj a ne po meri građana, više nije pitanje, ili je pitanje dana, a možda i sata. Ono što se postavlja kao tema, šta i kako dalje?
Moja generacija (a tu mislim na generaciju roditelja današnjih studenata i srednjoškolaca) pala je na ispitu. Jer, osim subjektivne, postoji i objektivna odgovornost.
Vlast kakvu Srbija ne pamti u svojoj novijoj istoriji, svakako snosi najveću odgovornost za ovakvo stanje u državi i društvu. Najveći broj funkcionera ima subjektivnu odgovornost, tako da nije šala ono što čujemo ovih dana u običnim razgovorima, zatvori će biti mali. Ogroman broj njih, najčešće činjenjem a nekad i nečinjenjem, doveo je do toga da Srbija danas nije pravna država. I tu ne govorim samo o padu nadsrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, već i o svim nezakonitostima, a bilo ih je toliko, da one u ovaj tekst ne mogu stati. Oni koji su počinili krivična dela moraju za to da odgovaraju.
Druga vrsta odgovornosti je objektivna, ona se ogleda u tome da su mnogi koji čine državnu vlast svojim ćutanjem pristajali na ovakvo stanje, koje za posledicu ima “Ribnikar”, Dubonu, Malo Orašje, nadstrešnicu, ali i Jovanjicu, Savamalu, Krušik, naplatnu rampu Doljevac i još mnogo, mnogo toga. Oni učesnici u političkoj vlasti za koje se dokaže da nemaju subjektivnu odgovornost, moraju snositi objektivnu odgovornost, jer su pristali, a najverovatnije i učestvovali u nekoj nezakonitoj radnji u proteklih 13 godina. Njima bi morala slediti zabrana daljeg učešća u političkom životu Srbije, jer su oni naučili da politički rad podrazumeva prisilu na zaposlene u javnom ali i privatnom sektoru da glasaju na nezakonit način ili odlaze na političke skupove vladajuće stranke protiv svoje volje. Činili su oni mnogo toga što je protivzakonito, ali besmisleno je, a bojim se i nemoguće sve to pobrojati.
Objektivnu odgovornost za ovakvo stanje u državi i društvu svakako snosi i opozicija. Odgovornost opozicije, svakako je samo objektivna, jer oni nisu imali nikakvu vlast, te ni mogućnost da na bilo koji način utiču na razvaljivanje pravne države. Ali su svakako mogli ne više, nego mnogo više. Neki umišljajno, a neki iz nehata, pomogli su Vučiću da do današnjeg dana bude na vlasti. Nekada su to bili materijalni razlozi (setimo se samo koliko je opozicionih “lidera” danas deo režima), a nekada je u pitanju sujeta, ili apsolutna nespremnost da se iz “kruga dvojke” izađe, ne samo do Negotina ili Pirota, več i do leve obale Dunava, koja bez obzira na obećanje predsednika republike od pre desetak godina, ni danas nema kanalizaciju, bez obzira što teritorijalno pripada glavnom gradu Srbije. Za ovakvu opoziciju, sasvim opravdano sam u nekoj svojoj parodiji upotrebio naziv nespopozicija. Za njihovu objektivnu odgovornost nisu potrebne zakonske kazne. Kaznu će dobiti na prvim izborima, koji će biti zakoniti i regularni.
Međutim, na kraju je važno reći nešto i o odgovornosti treće grupe, a to su sami građani, koji ne pripadaju ni jednoj političkoj partiji i ne učestvuju aktivno u političkom životu. I tu dolazimo do objektivne građanske odgovornosti, bolje reći neodgovornosti. Građani neće snositi nikakve zakonske sankcije, ali su možda najveći gubitnici, jer su svoje živote proćerdali. Pre svega, ogromna je sramota za jedan narod da nakon 12 godina vrati na vlast one koji su apsolutno krivi za strašne devedesete. Zatim, neoprostivo je da građani ćute na sve nezakonitosti, koje su na kraju prouzrokovale veliki broj ljudskih žrtava. O punjenju državnih organa mediokritetima vladajuće stranke, izlišno je govoriti.
Svoje smo šanse u više navrata prokockali. Nismo lustrirali mnoge 5. oktobra, dozvolili smo da nam ubiju premijera, možda najboljeg nakon oslobođenja od turske vlasti, te smo na kraju vratili ekipu iz devedesetih na vlast da nam unište i ostatak života.
Zbog toga nam danas ostaje samo da podržimo našu decu. Ako smo naše živote prokockali, nemamo prava da se kockamo sa njihovim. Da li će u nečemu pogrešiti? Voleo bih da ne, a verovatno da hoće.
Ali šta god oni radili, mi nemamo prava da im pametujemo, jer da smo im ostavili pravnu državu oni bi danas bili giganti, a ne migranti u svojoj zemlji, na svom tlu.
I zato, ostaje samo da im čuvamo leđa, skuvamo čaj ili gulaš, a savet damo samo ako ga traže.
Advokat Bratislav Marković
