Moju sestru je udario auto na pešačkom prelazu ispred škole.
Bila je strašno ugruvana, potres mozga i sve što uz to ide.
Srećom, sve je prošlo bez trajnih posledica.
Udario ju je bahati “preduzetnik” a prvo što je čula kada se osvestila bile su reči njegove saputnice:
“Jao, šta je uradila sa šoferšajbnom!”
Posle par dana vozač se pojavio pred našom kućom.
Tata nije hteo da ga pusti da uđe.
Stajao je sa njim u dvorištu.
Vozač je nudio novac.
Pominjao je nekoliko hiljada maraka (bilo je to 1994, kada je sto maraka bilo pravo bogatstvo).
Nikada neću zaboraviti ono što mu je rekao moj Grujica:
“Meni tvoje pare ne trebaju, neću te tužiti i tražiti da platiš za ono što si učinio, ne boj se!
Goniće te tužilac, platićeš državi.
Samo da ti nešto kažem:
Da si mi ubio dete, danas bi te sahranjivali.”
Okrenuo se i ušao u kuću.
Otac.
Aleksandra Ćurčić
Bojan
Možda i platio ali parama stečenim preko nečije siromašne radničke grbače! nema plaćanja nego ćorka i društveno korisni rad neku godinu bez privilegija!!!