Ranije smo upozoravali decu da se paze dilera, da ne prihvataju ono što im nude, jer svaki novi zavisnik je dobar izvor prihoda.
Nekada je policija hapsila narko dilere, a sada se vozika sa njima i dopušta da nesmetano povređuju studente i srednjoškolce.
Nekada su bake sa nežnošću gledale mlade ljude, volele da im pričaju kako je bilo kad su one bile mlade.
Danas bake psuju decu koja stoje u tišini i odaju počast deci nastradaloj ispod nadstrešnice, priželjkuju da tu decu izgaze tenkovima, kao u Kini!
Nekada su profesori morali da budu moralne, časne osobe. Danas profesori ratni zločinci vade nož na decu.
Nekada su večiti studenti bili skrajnuti, nisu mogli da odlučuju u ime drugih studenata.
Danas studenti koji studiraju deset godina vedre i oblače na fakultetima.
Nekada smo otvorili svoje domove i srca izbeglicama iz Bosne.
Danas oni i njihovi potomci kažu da su u Srebrenici vežbali za nas, drugosrbijance i da će nas potamaniti ukoliko ne budemo prihvatili njihove “vrednosti”.
Zemlja je izokrenuta naopačke.
Za nju nas drže okovi na nogama, inače bi se ovako praznih glava većina vinula u kosmos, ili bi lebdela iznad ravne ploče, što bi rekao Barba nautički.
P.S.
Nema veze, oglasio se Nole, doduše mlako, da ne uvredi oblizatora, ali Noletu se u zube ne gleda.
Podržao bi on srčanije studente, da su to studenti Afroamerikanci koji blokiraju američke univerzitete, ili da su umesto parola i crvenih otisaka šake dohvatili krstače, tamjan i krenuli da litijaju.
Aleksandra Ćurčić
