Pesma koja se provlači kroz spotove studenata u blokadi je pesma iz čuvenog serijala “Igre gladi”.
Pre par godina sam ostala prikovana za ekran i zakasnila na novogodišnju večeru kod sestre i zeta zbog prvog dela ovog fantastičnog filma. Otišla sam sa strepnjom od budućnosti.
Za one koji nisu gledali, ukratko:
Budućnost.
Amerika je podeljena u okruge. Vlada diktator okružen jednako zlom svitom. U jednom okrugu je došlo do pobune koja je ugušena u krvi. Preživeli su kažnjeni strašnim uslovima života. Biti sit je misaona imenica. Mrtvi od gladi se ne broje. Na godišnjicu pobune vlada bira mlade ljude iz okruga koje vode u palatu, oblače ih u divnu odeću, služe najboljim jelima. Posle mesec dana im daju hladno oružje, odvode ih u šumu gde se oni bore i ubijaju dok ne ostane samo jedan. Pobednik ulazi među privilegovane.
Ubijanje se inače snima i cela zemlja gleda taj rijaliti.
Ipak, grupa mladih, osuđena na smrt reši da se bori, ali ne međusobno, već protiv diktature. Dolazi do promene u društvu, ljudi shvataju da je bolje rizikovati život za budućnost, nego čekati smrt od gladi ili od mača.
Studenti su shvatili da već živimo neku ublaženu verziju igara gladi.
Ublaženu, jer nam još uvek nisu dali hladno oružje da se ubijamo dok Željko Mitrović to snima, ali svim silama se trude da naprave podelu na podobne i nepodobne u kojoj će podobni moći nekažnjeno da ubijaju one druge.
Smrt koriste kao rijaliti program koji povećava šer i popularnost vladaoca.
Privilegovani imaju sve. Oni koji podržavaju privilegovane nemaju baš sve, ali se nadaju da će imati.
Ljudi koji vide pravu prirodu vlasti sve više su gladni. Za njih nema ni pravde, ni pomoći a sve češće ni hrane.
Istrošeni su borbama iz prošlosti i borbom za goli život, ali i dalje dovoljno ponosni da ne žele da budu deo zle elite.
Dešava se čudo, njihova deca staju u odbranu svega što život čini vrednim življenja.
Žele da završe igre gladi i započnu igre pravde.
Aleksandra Ćurčić
