Naši opoziciono, većim delim i prozapadno nastrojeni mediji, ali i mnogi javni delatnici sličnih opredeljenja, s pravom kritikuju Kremlj zbog podrške Vučiću. Bez obzira na to što tu, nesumnjivo, mnoge primarno motiviše uvezena evroatlantska rusofobija, formalno gledano, stoji ono što govore o potezima zvanične Rusije, koji protivno istini i pravdi idu na ruku srpskom diktatoru Vučiću. Susret patrijarha Porfirija i ruskog predsednika Putina – tu je samo šlag na torti! 

Ja, koji posmatrano čisto geopolitički – i to primarno zato što smatram da je za zaštitu srpskih interesa neophodno da bude urušen posthladnoratovski poredak NATO dominacije, a ne usled iracionalne rusofilije – podržavam Moskvu, apsolutno se slažem sa onim što joj se zamera u kontekstu njenog posrednog upliva u srpsku unutrašnju politiku. Međutim, gorljivi zagovornici zapadnih demokratskih vrednosti i geopolitičkih aspiracija, uglavnom ne postupaju slično kada se radi o EU doprinosu gaženju građanskih sloboda našeg naroda!

U vezi sa tim kao nojevi guraju glave u pesak. Štaviše, mnogi i dalje neskriveno poklonički gledaju u Brisel i Strazbur kao muslimanski vernici u Meku i Medinu, te se ljute na ostatak nacije što to neće da radi. Na stranu sada činjenice da je EU promoter kosovskog separatizma i zagovornik gušenja Republike Srpske. Ako se ograničimo samo na društveno-politička kretanja u okviru „krnje“ Srbije, jasno je da vrh te unije ali i većine država koje nju čine, na razne načine i više od ruskog vođstva pomažu opskurnom srpskom uzurpatoru vlasti koji nipodaštava sve tzv. evropske vrednosti, da se izvuče iz teške situacije u kojoj se nalazi usled studentsko-građanskog mirnodopskog ustanka. 

Da se ovaj put šire ne bavimo Ursulom fon der Lajen i Emanuelom Makronom, koji kontinuirano, otvoreno i snažno duvaju vetar u Vučićeva jedra. Osvrnimo se na Tonina Picula, stalnog izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju. On je prekaljeni hrvatski političar, koji ne važi za mejnstrim izvršioca aktuelne briselske oligarhije, te je na početku velikog demokratskog buđenja Srbije nedvosmisleno kritikovao Vučićevu autokratiju. Mnogima je zbog toga, i to u ime cele EU, ulio nadu da se tamo sve ipak ne svodi na puke interese, odnosno da evropske humanističke priče nisu tek isprazne fraze za lakoverne.

Međutim sada, kada je srpskom tiraninu skoro pa „dogorelo do nokta“, Picula odjednom menja poloču. Relativizuje režimsku autokratiju. Počinje implicitno da govori da je ključna prepreka za ulazak Srbije u EU to što Vučić ne odustaje od odbrane Kosova, odnosno bitno je njegovo zalaganje za nekakvu „srpsku ideju“. Koješta! Jasno je da je Vučić po nalogu svojih evroatlantskim mentora potpuno potkopao srpske pozicije na Kosovu i u vezi sa njim, čime je sa stanovišta našeg Ustava izvršio kosovsku veleizdaju. A što se „sprske ideje“ tiče, nije razumljivo šta ona znači iako pompezno zvuči. Picula nesumnjivo to dobro shvata. 

Dok režim pominje „srpsku ideju“ u praksi je vrlo malo toga uradio za poboljšanje položaja našeg decenijama marginalizovanog naroda u Crnoj Gori. Takođe, osim što rukovodstvo Republike Srpske patetično tapše po ramenima, Vučić nije aktivan u pružanju podrške zapadnoj sprskoj državi danas kada je ona najugroženija od oktobra 1995. godine, kada su se hrvatske snage približile Banjaluci. Beogradski režim do krajnosti egoistično više koristi RS u svojim unutrašnjopolitičkim kombinacijama, nego što joj diplomatski pa i vojnopolitički pruža potporu, iako je garant Dejtonskog sporazuma i njenog statusa u skladu sa njim. Da li je sve to borba za „srpsku ideju“? Naravno da nije!

Dragomir Anđelković FOTO: KTV

Umesto da se Picula sa pozicije evropskog funkcionera bavi onim što je realnost – a to je Vučićevo drsko i agresivno antidemokratsko ponašanje na pragu EU – on se vraća starim hrvatskim propagandnim floskulama. To je za Aleksandra bez Kosova tako velika usluga da pomišljam da je radi nje odrešio svoju nabijenu kesu. Zbog nepostojećeg velikosrpstva napadaju ga iz EU, i to u hrvatskoj stilizaciji. Zar može da dobije bolji poklon za sakrivanje veleizdaje i krpljenje lažnog patriotskog kredibiliteta? Više to jača njegovu poziciju nego okončani patrijarhov (koji nastupa kao lobista srpskog diktatora) i predstojeći njegov susret sa Putinom. 

Umesto da se time pozabave naši EU fanovi i sentimentalni Jugosloveni, oni su se jednostrano ostrvili na Rusiju, kao da je ona jedini i najvažniji Vučićev saveznik. Time asimetrično jačaju njegovu poziciju. Činjenica je da od Rusije udaljavaju deo opoziciono nastrojenog, donedavno i proruski opredeljenog patriotskog biračkog tela. Ali ti ljudi su i tako protiv režima. Opet, mnoge pokolebane birače SNS i druge fluktuirajuće nacionalno usmerene građane, učvršćuju u uverenju da su Vučićevi oponenti još veći izdajnici i NATO sluge od njega (što generalno nije tačni: iako su mnogi tu, sudeći po namerama, radikalniji od Aleka, u praksi ne mogu da budu gori od njega, pošto on ima „ekskluzivni“ nacionalistički pedigre koji mu omogućava da lakše izdaje predstavljajući se kao borac za srpstvo). 

Da zaključim: antiruska kampanja je Vučiću isto tako veliki poklon kao i napadi iz EU na njega da je, uprkos veleizdaji koju je realno počinio, srpski nacionalista. Bez obzira što se bezrezervna proruska orijentacija većinske Srbije krnji zbog politike Kremlja prema oficijelnom Beogradu, činjenica je da nam je Rusija i dalje ključni oslonac kada se radi o Kosovu i Republici Srpskoj (na stranu to što vlast ne koristi taj potencijal). Moskva protiv nas ne radi na nacionalnom planu dok vodeći zapadni faktori to čine i tu, koliko i u demokratskoj sferi, time što sa Aleksandrom Vučićem šuruju ništa manje od Rusa. Imajmo sve to u vidu i ne nasedajmo na crnu propagandu onih naših „zagovornika demokratije“ kojima je, izgleda, pre cilj da se „krnja“ Srbija udalji od Kosova, Srpske i Rusije, te približi NATO, nego što im je bitno da se ona oslobodi Vučićeve diktature!

Dragomir Anđelković