Maks Veber je tvrdio da sudbinu našeg vremena karakteriše racionalizacija, intelektualizacija i oslobađanje od sveta iluzija. Kada jedna osoba živi u iluziji to zovemo ludilom, kada su u pitanju milioni to zovemo religijom.

Bio je potreban jedan vek da pola čovečanstva shvati da se nauka (marksizam) mora odvojiti od ideologije i da je gvozdeni determinizam naučnog socijalizma samo predlog, opcija ili teorija, a ne dogma, zakon ili sudbina. Milenijum smo potrošili, a još uvek ne možemo nauku odvojiti od katekizma. Epohalni uspeh bila je politička emancipacija građanstva, sekularizacija države i proterivanje religije iz državno-javnog u privatno pravo.

Strah od smrti je kolevka svake religije, ona je uzdah i krik potlačenog i uplašenog čoveka. Vremenom je ta organizacija koja prodaje nevidljivi proizvod postala negde paradržavni, a negde naddržavni element koji ne odustaje da značajno utiče na društvene i kulturne procese. Kako je nauka obesmišljavala religijske fantazmagorije i razvejavala njene toksične magle, čovek je bežao sve dalje od mitologije stvarnosti, a sve više dovodio u pitanje stvarnost mita.

Srbi baštine folklornu vrstu religioznosti. Eruptivni izlivi pobožnosti prisutni su samo za velike verske praznike koji se pretvaraju u vašare, neretko u bizarne bahanalije. Šta god de se Hristu desilo Srbi to proslave hranom, pićem, muzikom i pucnjavom.

Decenijama unazad Srpska pravoslavna crkva je institucija od najvećeg poverenja ne samo verujućeg naroda. Kakav je kvalitet i dubina tog poverenja, nema pouzdanog dokaza, ali Srbi tvrde da kada izgube sve, kada su ostavljeni od svih, kad nemaju kome – imaju svoju crkvu. Lepo je nositi u sebi osećaj da te kroz životne bure prati sigurnosna mreža koja te čuva od dubina ambisa.

Ali, ta mreža nije samo spasonosna, već je i, kao i svaka mreža, stvorena da čoveka zarobi, ulovi i izvuče iz prirodne sredine. Današnji ribolovci više ne liče na svetog Petra ni po veri, ni po garderobi, niti voze drvene barke, već skupocene četvorotočkaše, niti bi danas poslušali smernice sumnjivog Nazarećanina gde je najbolje otići po ulov, čak i kada bi ih on poveo hodajući po vodi.

Njima je vlast bliža od Boga, luksuz draži od asketizma, nacija važnija od vere.

Samo u kontekstu gorenavedenih premisa može se shvatiti smisao ponižavajućeg hadžiluka pravog srpskog patrijarha lažnom ruskom caru. To nije bio običan sastanak državno-crkvenog vrha Ruske federacije sa čelnicima SPC-a, već poklonjenje i iskazivanje neupitne lojalnosti jedne poluautonomne organizacije duhovnoj i političkoj matici.

Dr Aleksandar Dikić

Pre samo nekoliko godina slavili smo 800 godina autokefalnosti i nezavisnosti naše crkve. Danas možemo pouzdano reći da ona sve više liči na ekspozituru tuđih interesa, na relej geopolitičke moći strane sile.

Ruski uticaj na Srbiju funkcioniše na više nivoa – politika, privreda, mediji, crkva. Redosled je proizvoljan, ali crkva je možda i najčvršća veza dva slovenska naroda, od kojih je jedan uvek, ali uvek bio u podređenom položaju, ne samo zbog veličine i moći, već češće i zbog karaktera visokog klera.

Patrijarh Porfirije je „izašao iz ormara“ i pokazao javnosti da je neskriveni politički biseksualac. Centri njegove političko-emotivne orijentacije su režimi u Beogradu i Moskvi. Redosled je ponovo proizvoljan. Naravno, Zagreb ostaje kao javna ljubavnica sa strane.

Bes koji je patrijarh izazvao kod dela javnosti zaista je iznenađujući. On samo nastavlja stopama prethodnika koji je crkvu pretvorio u ortopedsko pomagalo vlasti. Irinejevo vreme je bilo vreme stabilokratije, vreme vrhunca vlasti Aleksandra Vučića kada ga je trebalo samo usmeravati, blagosiljati i najvišim ordenima opominjati na kosovski zavet. Zauzvrat evro milioni su upumpavani kako u Hram, tako i kapilarno u eparhije širom Srbije, pa je dugoočekivana simfonija svetovne i crkvene vlasti bila ostvarena po notama srednjeg deviznog kursa. Sada kada je ta vlast poljuljana, kada moć polako ali neumitno opada, onda joj treba pomoći jer je transakcioni odnos ugrožen, jer darežljivog partnera mogu zameniti oni koji bi zidali ne državne crkve, već zid između države i crkve.

Ne bole Porfirijeve reči samo zbog toga što su lažne, manipulativne, zapaljive. Ne boli samo to što su patrijarhove reči citati Informera i Pinka. Ne boli samo to što za prevodioca ima crvenog vladiku koji decenijama unazad vodi rat protiv „državnih neprijatelja“. Boli najviše što su te reči izgovorene van granica Srbije, u tuđoj zemlji, pred tuđim suverenom, pred kamerama uz gušterov osmeh na licu koji otkriva unutrašnji emotivni koloplet.

Nekada je crkva bila iznad projektovanog udbaškog patriotizma, sada je postala njegov promoter. Nekada je patrijarh izbegavao ratne i posleratne zločince, sada im otkupljuje grehe i socijalizuje ih. Nekada je patrijarh ujedinjavao i mirio narod, sada ga deli i razdražuje.

Ništa toliko čudno. Aleksandar Vučić je u ratu – to je znak za uzbunu kod državnih službenika u mantiji. Vladimir Putin je u ratu – to je dupli znak za uzbunu za KGB zvonare sa rezervnom državom. Razlog – neprijatelj je isti. ZAPAD! I Vulić i Putin i Porfirije imaju istu mantru, istu devizu, istu politiku – napad na Zapad. Iako i Vučić i Putin i Porfirije nemaju ništa protiv zapadnih para, nemojte imati dilemu, oni zapad vide samo kao geografski pojam, dok evropske vrednosti prihvataju samo kroz vrednost evra.

Vučić je napadnut obojenom revolucijom koju organizuje Zapad. Putin je napadnut NATO ekspanzijom kojom diriguje Zapad. SPC je napadnuta neoliberalnom, transdžender, LGBT agendom koju finansira i sprovodi Zapad. Zajednički neprijatelj samo još čvršće povezuje ovu prirodnu koaliciju osoba koje sasvim slučajno ne veruju u individualna prava, pravnu državu i slobodu izbora. I sasvim slučajno žele da ostanu na svojim pozicijama moći do kraja svog biološkog života, ako ne i duže, jer barem jedan od njih veruje u zagrobni život.

Patrijarhova zakasnela uskršnja poslanica iz Kremlja samo je otreznila one koji veruju da je SPC narodna, apolitična, nedržavna institucija. Posle ovog hadžiluka jasno je da je SPC izabrala Vučića umesto naroda, da sledi politiku novog pokreta, da je deo državnog aparata i to njegov političko-propagandni deo, i da deli sudbinu svih drugih institucija našeg društva koje grca od korupcije, nepotizma i javašluka.

Zato, onakav odnos koji imamo prema RTS-u, Skupštini, Ustavnom sudu ili organima izvršne vlasti, moramo imati i prema crkvi. Uskrs je prošao, ali patrijarha i njegovog prevodioca kao dobrodošlica moraju dočekati jaja vernika. Jaja kao metofora, jaja kao proizvod. Ova prva moraju se dokazati delima, ona druga ne moraju biti ni ofarbana, ni kuvana.

Aleksandar Dikić