Kada je narod 1996/97. tražio pravdu, patrijarh Pavle nije slao poruke iz udobne fotelje. Izašao je na ulicu, stao uz studente, prošetao sa narodom. Bio je mali čovek po stasu, ali ogromna moralna figura koja je jasno stavila do znanja: crkva neće ćutati kad država gazi sopstvenu decu.
Danas, kad studenti i građani ponovo izlaze, kad policija hapsi i tuče, kad se mediji pretvaraju u propagandne biltene, iz Patrijaršije čujemo poziv na mir. Lepo zvuči, ali nije ništa više od zvučnog zida iza kojeg vlast može mirno da spava. Jer taj “mir” se ne traži od onih koji udaraju, nego od onih koji su pogođeni.
Patrijarh Porfirije govori o “mržnji među braćom” i “sukobima” kao da gledamo porodičnu svađu, a ne sistematsko gušenje građanskih prava. Izjednačavanje napadača i žrtve je omiljeni trik vlasti, a sada i crkva preuzima isti narativ. Tako se narod odgura u apatiju, a režimu pokloni još jedan dan bez ozbiljnog otpora.
Porfirijeva poruka nije namenjena onima na ulicama – ona je namenjena televizijskim kamerama. Da izgleda pomirljivo, da se pročita u udarnom terminu, da se završi zaključkom: “Patrijarh pozvao na mir, svi treba da se smirimo.” A kad se svi “smire”, vlast ostaje netaknuta.
Patrijarh Pavle je razumeo da hrišćanska ljubav ne znači pasivnost pred zlom. Porfirije je, čini se, razumeo da preživeti na ovom tronu znači – ne talasati. Zato danas nemamo patrijarha koji hrabro ide ispred naroda, nego onog koji stoji iza vlasti i moli narod da se povuče.
I zato, dok vlast uživa u “miru” koji joj odgovara, narod i dalje nosi nemir koji je Pavle umeo da čuje – a Porfirije odlučio da ignoriše.
Ali…
dr Svetlana Cvijanović
