Postoji trenutak kada laž prestaje da bude obična politička propaganda i prerasta u nešto što zaslužuje ozbiljnu psihijatrijsku analizu. Govor Dragana J. Vučićevića o „blokaderima“ koji navodno žele da linčuju dekane, da otimaju policajce i da izazovu građanski rat u Srbiji upravo spada u taj okvir. To više nije novinarstvo, to nije čak ni politika – to je opsesivno građenje fantazma u kojem su građani koji izražavaju neslaganje sa vlašću unapred proglašeni za teroriste.
Kada neko tvrdi da studenti, radnici i roditelji koji mirno protestuju žele da otimaju taoce i pozivaju Jensa Stoltenberga da ih dovede na vlast, to ne govori ništa o tim ljudima – to govori o stanju uma onoga koji takve slike proizvodi. Patološka ličnost ne razlikuje više realnost od sopstvene paranoje. Njemu je svet stalno na ivici rata, građani su stalno neprijatelji, a policija je jedina „braća“ vredna zaštite.
Tu dolazimo do ključne dimenzije – privrženosti predsedniku. Vučićević nije tek novinar koji piše pod političkim pritiskom. On pokazuje obrasce koji se mogu opisati kao zavisni odnos, gotovo simbiotički vezan za autoritet Aleksandra Vučića. Svaki njegov nastup je u službi odbrane „vođe“, svaki napad na građane zapravo je pokušaj da se zaštiti ličnost predsednika od bilo kakve kritike. U toj slici nema institucija, nema pluralizma, nema društva – postoji samo vođa i oni koji ga ugrožavaju.
Psihološki gledano, to je mešavina narcisoidne strukture i paranoidne interpretacije stvarnosti. Narcizam ga tera da sebe vidi kao ekskluzivnog tumača istine, dok paranoja stvara stalnu potrebu za neprijateljem. Kada se ta dva obrasca spoje sa slepom odanošću predsedniku, rezultat je rečnik pun mitova o zaverama, napadima, atentatima, „blokaderima“ koji žele da izazovu rat.
Opasnost nije samo u laži. Opasnost je u tome što se laž ponavlja svakodnevno, u udarnim terminima, preko medija koji su zapravo megafoni jednog čoveka i njegove vlasti. Laž izrečena jednom ostaje incident, ali kada se ponavlja iz dana u dan, ona postaje konstrukcija u kojoj režim nalazi sopstveno opravdanje za nasilje. Ako su protestanti već „teroristi“, onda je svaka intervencija policije – pa i brutalna – ne samo opravdana, nego i poželjna.
Zato je ova priča o „blokaderima koji planiraju građanski rat“ mnogo opasnija od karikaturalnog nastupa jednog urednika. Ona je uvertira u ozbiljno sužavanje slobode, opravdanje za hapšenja, batinanje, zastrašivanje. To je način da se normalni građani pretvore u neprijatelje, a kritika u zločin.
I na kraju – kada glavni urednik tabloida sa osmehom priča o „sprečavanju građanskog rata“, treba podsetiti: građanski rat u ovoj zemlji nisu izazivali studenti, niti su ga najavljivali građani. Uvek je počinjao sa onima koji su imali medije, vlast i patološku potrebu da se održe na njima – i da u toj borbi dokažu svoju beskrajnu vernost jednom čoveku. Ta vernost nije novinarstvo. To je kult ličnosti.
dr Svetlana Cvijanović
