„Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude.“
Tako je pevao Milan Mladenović, verujući da zemlja može biti zajednička kuća. Danas, u Srbiji Aleksandra Vučića, to zvuči kao ironija. Jer ovo više nije zemlja za sve ljude, već za jednog čoveka i njegov krug lojalnih.
Nacionalne frekvencije? Podeljene samo poslušnima. REM je postao ekspozitura vlasti, Pink i Happy megafoni propagande, dok se kritički glasovi kao N1 i Nova S sistematski guraju u mrak i one postaju njegove. Država, preko Telekoma, kupuje i preprodaje, dok se pluralizam gasi pod parolom „interesa naroda“. Ali taj narod sve ređe prepoznaje sebe na sopstvenom ekranu.
„Pogledaj me očima deteta“ – kaže pesma. Ali šta dete danas vidi? Vidi predsednika u svakom prenosu uživo, vidi ministra policije koji štiti kriminalce, vidi proslave nasilja, a sahrane pravde. Vidi zemlju u kojoj se za istinu plaća cena linča, a za poslušnost nagrada u kešu.
„U zemlji vidim spas.“ Za Vučića – svakako. Za njegove ljude – svakako. Za narod? Za mnoge je spas karta u jednom pravcu ka Nemačkoj, Irskoj ili Kanadi. Dok Milan u pesmi budi glas nade, današnji građanin se budi uz glas predsednika koji mu, već trideseti put, obećava „zlatno doba“ koje nikako da svane.
Ali onda dolazi ona rečenica: „U svakom porazu ja sam video deo slobode.“
I upravo tu se krije naša šansa. Svaki poraz Vučićeve propagande, svaki raskrinkani spin, svaka prazna sala kada se misli da je narod pun – to je deo slobode. To je dokaz da je ova zemlja još uvek naša, a ne samo njegova.
Pesma Milana Mladenovića danas je više sud nego uteha. Ona nas pita: da li smo spremni da zemlju vratimo sebi, da je ponovo učinimo domom za svu našu decu, a ne privatnim imanjem jednog čoveka?
Jer ovo jeste zemlja za nas.
Samo ako je mi takvom ponovo napravimo.
Dr Svetlana Cvijanović
