Današnji dan pre 40 godina bio je jedan od najtužnijih za navijače Partizana. U legendu je otišao Dragan Mance.
Stadion Partizana. Igrač sa brojem „9“. Šansa i gol. Spiker uzvikuje „GOL, GOL, GOL! Strelac za Partizan je Dragan Mance!“. A Dragan trči ka Jugu, kliza na kolenima i podiže ruke visoko. Previsoko je otišao pre ravno 40 godina. Tog 3. septembra 1985. godine stalo je sve u Jugoslaviji kada je došla vest – Dragan Mance je poginuo.
Nije bilo navijača Partizana koji nije lio suze, pa čak ni navijača Crvene zvezde, bez obzira koliko im je Mance zadavao glavobolje u večitim derbijima. Bio je cenjen, voljen i poštovan. Beogradski šmeker, uvek je negde žurio, pa tako i tog dana – na trening u Zemunelo. Da bi sačuvao tuđi život žrtvovao je svoj. Drugi kažu, brzo je živeo, prebrzo je i otišao. Mance je ostavio neizbrisiv trag u istoriji Partizana, pa i jugoslovenskog fudbala.
„Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen“, rekao je to Nenad Bjeković i briznuo u plač. Plakala je čitava crno-bela porodica, cela Jugoslavija.
Pamtiće Grobari posebno golove Kvins Park Rendžersu, ali i onaj 1983. godine Dinamo Zagrebu na „Marakani“. Tada je Partizan kao domaćin morao da igra na stadionu najvećeg rivala. Igrao je za titulu prvaka Jugoslavije. Gubio je 0:2, a onda je Mance odlučio da uđe u istoriju. Postigao je gol za izjednačenje, rezultat dovoljan da Partizan osvoji titulu.
Danas, 40 godina kasnije, Partizan nije kao onaj za koji je Mance davao poslednje atome snage, umeća, gracioznosti i fudbalske inteligencije. Crno-beli se muče, ali su u duelu sa Radnikom odali poštu tragično stradaloj legendi. Na sve to, kao na filmu – „Parni valjak“ juri rezultat, ulazi igrač sa brojem „9“, postiže gol u dresu kakav je nosio Mance, pada na kolena i podiže ruke visoko – ovog puta je to bio Andrej Kostić.
Prolazio je navijače, pogotovo one starije koji se sećaju Mancea, osećaj sreće, ali u isto vreme i neke sete, jer se uvek pitaju „a, šta bi bilo da nije vozio tog Pežoa 205 tako brzo“. Ponovo je ceo stadion, 40 godina kasnije glasno uzvikivao „Dragan Mance!“.
Za Partizan je odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Bile su mu samo 22 godine, poginuo je 23 dana pre 23. rođendana. Nema sumnje – uz Mocu Vukotića i Sašu Ilića, Dragan Mance je najveća legenda Partizana. Bilo je možda, ali samo možda i boljih od njega, ali je njegova pojava, karakter, želja i volja za životom, fudbalom i Partizanom ušla među srca mnogih, čak i van stadiona u Humskoj.
I 40 godina kasnije – Dragan Mance živi. Nije više među nama, ali će njegova veličina zauvek ostati urezana u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala, zauvek će biti legenda koja će na stadionu Partizana imati svoje mesto.
Otiš’o si Dragane, ostala je tuga…
Tekst: Nikola Paripovic (Izbor: Sport klub)
