Ne zameram ti što odlaziš.
Nemam prava na to.
A, ti me ne preziri što ostajem jer tamo negde za mene ništa ne postoji…
Ostariću ovde za sve nas.
Ko će biti mlad ako svi odemo da starimo tamo negde..?
„Oboleo“ sam od ćirilice i ne želim da me leče.
Sanjam na njoj, ne želim da mi prevode snove…
Ne želim da im budem atrakcija, da ih učim da sriču psovke, da se pravdam što se krstim sa tri prsta, da se izvinjavam što se Boga ne plašim već ga volim…
Neću da me flaša rakije seća na Srbiju, da je krišom otpijam…
Neću da tuđa deca biju moje bitke!
Da ostare kako bih ja tamo negde bio mlad…
Dužan sam još juriša, i odužiću!
Ne želim da lažem sebe kako sam učinio sve i kako je od mene dosta!
Neću zavičajna udruženja već zavičaj!
Tamo za mene nema ničega.
Steći ću sve a izgubiti sve!
Nemam ja više koraka da nekud odlazim, neću ih imati da se vratim…
Ništa ti ne zameram, nemam prava na to, a ti me ne preziri…
Neću da sanjam Srbiju već da snivam u njoj.
Na ćirilici.
Srbija nema nikog osim nas!
Nismo mi još prestari za juriše.
Nogu pred nogu, polako, i to je juriš dok god koračaš za krstom.
Neću da me pitaju zašto sam otišao, želim ponosno da kažem zašto sam ostao!
Srbija nema nikog osim nas i mi nemamo ništa osim nje!
Nije to mesto rođenja no vaskrsenja!
Ako nema snage za borbu- otkud snage za život?!
Neću drugde da tražim delić Srbije, u Srbiji imam delić svega.
Od svega najboljeg je sazdan ovaj komad raja, pa zar bežeći od njega da nekud za rajem tragam?!
Neću!
Neću nakaradama da dam lica s ikona!
Imam za šta da se borim- moju glavu već potomci nose…
Naše je da ustrčimo Kajmakčalane, deca nas već gore čekaju…
Hoće li nas poznati, ili ćemo jedni pred druge stati bez prevoda…
Mihailo Medenica
