Tvrđava pod opsadom se osvaja na tri načina – jurišom, izdajom iznutra ili iscrpljivanjem.

Vučić je sateran u ćošak, on je sam izabrao da nema drugog izbora do totalnog rata. Ne shvatajući da je pad nadstrešnice za njega kao političkog dinosaurusa pad meteora koji menja ne samo atmosferske uslove, već i sudbinu, tvrdoglavo je odbijao da se prilagodi, da popusti, da ustukne. Kada se vatra upalila pokušao je da je ignoriše, kada se razbuktala pokušao je jeftinim trikovima i prevarama da odglumi vatrogasca, a sada kada je Srbija u požaru on upada u novu piromansku fazu ludila. Umesto PP aparata, u rukama mu je kerozin, umesto plana za evakuaciju, on crta linije fronta, umesto političkog testamenta, on piše tutorijal za kontrarevoluciju.

Naprednjaci su u pokretu. Oni su već započeli proces bunkerizacije svog biračkog tela koje je se osipa već mesecima unazad. Servira im se psihoza opsade koju moraju izdržati, narativ odsudne bitke koja odlučuje krstaški rat, jer „predaja nije opcija“, „Srbija uvek pobeđuje“, „ne damo Srbiju najgorima“…

Ta njihova opsadna Srbija nije stala pod jednu šljivu, već pod šatru – kakva simbolika! Politika kafanskog, primitivnog, paradnog patriotizma nije mogla završiti nigde drugde do šatre, do ideološke, vrednosne i ljudske deponije koja je uz direktni prenos pokazala Srbiji njeno naličje, njenu tamnu stranu. Ali, ne treba se zavaravati neupitnom moralnom superiornošću pred neselektovanim otpadom sa druge strane, ne treba se opuštati sa zaključkom da taj cirkus i kič nemaju upotrebnu vrednost. Ne, oni mobilišu sve svoje potencijale. Ma koliko to nama izgledalo bizarno, oni sada špahtlom grebu po dnu kace i od dna odvajaju ono što još uvek može da posluži za propagandu, za kontranapad, ne prezaju ni od čega, niti se bilo čega stide.
Aktivirana je totalna propaganda koja stvara izmaštani svet za lakoverne, koja udaljava ljude od stvarnog života, koja zamagljuje ili briše liniju razdvajanja između stvarnosti i fikcije. Ona je glavno oruđe za opstanak na vlasti, ona na istinu odgovara lažima, surovu stvarnost maskira iluzijama, realne neuspehe prekriva fiktivnim pobedama.

Kako okončati ovu dugotrajnu opsadu?

Za juriš nismo spremni. Ni 15.mart, ni 28.jun, ni bilo koji drugi datum ne može da okupi jurišnike koji bi priveli kraju ovu višemesečnu agoniju. Jedinice za masovno fizičko i duhovno uništenje masa su mu i dalje lojalne i na raspolaganju. Koliko puta smo se okupljali ispred RTS-a, Pinka, REM-a i drugih odgovornih za organizovano trovanje naroda? Koliko puta su nas rasterivali ispred Skupštine, Vlade, Predsedništva? Umesto da mi jurišamo na njih, oni su jurili nas.

Izdaja se ne nazire. Nema spektakularnih odlazaka sa dvora, nema „problema u raju“ barem vidljivih, iako sigurno u tim zmijskom gnezdu ima međusobne razmene otrova koji samo delimično procure za znatiželjnu javnost. Pravih otpadnika nema, i dalje to je falanga ili vernika ili ucenjenih grešnika koja se drži relativno čvrsto, a sada u fazi fortifikacije to je još izraženije.

Jedina metoda koja nam preostaje jeste metoda iznurivanja. Neka traje, neka ne prestaje, ne dajmo da stane. Ovo nisu jeftine motivacione floskule, ovo je jedini način da se nastavi borba i da se naprave ozbiljne pukotine na njihovim zidinama. Jedino iscrpljivanjem možemo doći do efekta kada će oni morati da spuste gard, kada će ulazne kapije popustiti, kada će opsada konačno trijumfovati.

Dr Aleksandar Dikić

Zato blokade, zato šetnje, zato okupljanja, zato zborovi.

Ali, da bi se opsadno stanje održalo oko utvrđene vojske ne može biti nedefinisana i neorganizovana masa. Upravo u toj reči je problem. Omasoviti je bila prva faza otpora, a onda je trebalo masu pretvoriti u vojsku. Masa je skup ljudi koji ne mogu da se intergrišu u bilo kakvu organi zaciju zasnovanu na zajedničkim interesima, vrednostima i ciljevima. Da bi se ona iskristalisala nije potrebna smao odgovarajuća temperatura, već i kvalitet same mase određuje njene potencijale. Značajan je apatični deo društva koji je tradicionalno nezainteresovan za javne poslove. Oni se lako vraćaju u stanje pasivnosti posle kratkotrajne aktivacije. Na to Vučić i računa. Treba mu pomrsiti račune.

Zato blokade, zato šetnje, zato okupljanja.

Da ljudi vide da nije stalo, uznemirite ih, prekidajte povremeno njihovu konformističku letargiju, postaje i njima jasno ko je glavni krivac za to permanentno i nepodnošljivo uznemiravanje. Sve diktature pale su zbog besa naroda, ali su pale tek onda kada se taj bes povinovao razumu i organizaciji.

Budimo besni, ali ne gubimo razum. Ovo se više ne može zaustaviti.

dr Aleksandar Dikić