Opozicija Vučićev kec iz rukava

Kad god je Aleksandar Vučić bio priteran uza zid, onako naduven od nedužno prolivene krvi sunarodnika i besprimerene pljačke i izdaje države i naroda koju sprovodi, prenemažući se svakodnevno u medijima koje kontroliše, uvek je potezao za dobro upakovanim kecom iz rukava, oblikovanim u ono što zovemo opozicijom. I svaki put se izvukao. Igrao je uvek na sigurno. Opozicija ga nikad nije razočarala, ni izdala. Jer da jeste, on im to nikad ne bi oprostio, ali to već nije deo sprege i dogovora koji se odvija pred našim očima. Ovako je svima lepo osim narodu koji se buni.

Ne postoji protest koji oni, koji se narodu predstavljaju kao opozicija nisu najpre razvodnili i anestezirali, da bi ga na kraju skroz ugasili bez ikakve odgovornosti. Isto je i sa izlaskom na izbore ili njihovim bojkotom. Kad bi trebalo da izađu onda proglase bojkot, a kad je bojkot neizbežan oni izađu.

Svaki put opozicija biva poražena zajedno sa narodom koji im i pored svega, ipak, poveruje, misleći da oni znaju šta rade. I tako više od 12 godina iz protesta u protest, iz izbora u izbore, a rezultat isti. I niko da se zapita da li je to uz sve krađe i ucene birača koje redovno upražnjava Vučićev režim, nešto i do onih koji predvode opoziciju i proglašavaju sebe raznim liderima i liderčićima.

Nedavno je Dragan Đilas gostujući kod Danice Vučenić izjavio kako je u toku akcija BIA i režima na rasturanju opozicije! Gotovo istu rečenicu je izgovorio Saša Janković kad su Pokret slobodnih građana napustili svi oni koji su ga bez para i na sopstvenu štetu gradili, u nadi da će postati ozbiljna politička snaga koja će konačno srušiti Vučićev režim. Da apsurd bude veći ljudi koji su napustili ili se spremaju da napuste Stranku slobode i pravde, kao osnovne probleme navode isto što i oni koji su se onomad odlučili da ne budu više u PSG. A to su pre svega nepostojanje demokratije u odlučivanju, netransparentnost u načinu finansiranja, loši međuljudski odnosi, favorizovanje poltrona i različitih ulizica, omalovažavanje i bahat odnos prema svima koji se usude bilo šta da protivureče glavnom šefu… 

Dodatno je karakteristično i da svi apostrofiraju ogromnu moć i negativan uticaj dve žene. U slučaju PSG to je bila zakonita supruga Jankovića, a u SSP, od strane predsednika, uzdignuta u status božanstva, neprikosnovena Marinika Tepić. Da ne pričamo u kakvom su sukobu bile te dve žene tokom predsedničke kampanje SJ i koliko je sve to tada delovalo groteskno i štetno. Ne postoji osoba koja je izašla iz SSP ili se sprema da ga napusti, a da nije posebno apostrofirala Mariniku kao ozbiljan problem. Po sistemu ko se njoj zameri, tu ni Dragan više ne pomaže.

Dakle, ko god se usudi da na bilo koji način kritikuje opoziciju, ti isti opozicionari mu prilepe etiketu da je udbaš, saradnik BIA ili jednostavno vučićevac. Kad kritikujete Vučića onda od režima dobijete nešto bogatiju porciju optužbi poput domaćeg izdajnika i stranog plaćenika, mrzitelja, kočničara reformi, psihopate, bolesnika, propalice, potrčka, sluge… Interesantno je da iz redova opozicije nikada nećete čuti da bilo kog svog kritičara nazivaju stranim plaćenikom, valjda ljubomorno čuvajući tu optužbu samo za sebe.

Bilo kako bilo, i Vučiću i istaknutim predstavnicima opozicije uvek su krivi drugi. Nikad oni. A bez lične odgovornosti mi kao društvo nazadujemo i to je vidljivo na svakom koraku. Zbog svega toga nam se čini kako je režim nesmenjiv, kako su svi argumentovani protesti i zahtevi unapred osuđeni na propast i da se svi, počev od Sindikata pa nadalje, u tom kolopletu između vlasti i opozicije prave da nisu odavde. Naravno na štetu naroda i države, jer njima svima je više nego dobro. Ako pogledate samo da parlamentarna opozicija u ovom trenutku od države prima oko pola miliona evra mesečno, da je to gotovo 6 miliona evra godišnje i da ništa ne čini na svom jačanju, već naprotiv. Sa toliko sredstava mogli su da kupe recimo nekoliko radio stanica, osnuju više portala ili pomognu finansijski postojeće i da na taj način bar pokušaju da šire istinu o režimu koju je Đilas javno formulisao kao nekakvu strategiju.

Upravo istine radi, koliko je puta opozicija mogla pobediti makar u Beogradu, da nije bilo odlazaka na kanabe, raznih trgovina, gušenja protesta, besmislenih zahteva, još besmislenijih govora, do pogrešnih učitavanja kako su opozicija Šapić, Zavetnica, POKS, Nestorović i mnogi drugi koje možete sami po nahođenju dodati i nećete pogrešiti.

Od rastakanja Demokratske stranke na froncle nastale su praktično sve političke opcije. I ne zna se koja je slabija i sa manje uticaja. Narodna stranka se za kratko vreme podelila u tri stranke, a ona sama ostala daleko van parlamenta. I onda kad krenu te sumanute priče o ujedinjenju opozicije, potpisivanju raznih paktova o nenapadanju, potrebi za ukrupnjavanjem, ljudima koji nešto znaju i misle svojom glavom pripadne muka. Od froncli ne biva dobra ni košulja, ni haljina. Jednom pokidano niko ne sastavi. Ili ako se nekako i okrpi, to je uvek privremena zakrpa i ništa više. Što najbolje možemo videti u praksi. Zato su u postojećoj opoziciji najviše složni kad se dele mandati i pare. I čim se to obavi, već sutradan svaka vaška obaška. Uz naravno neizbežne optužbe ko je koga izdao, ko je gde preleteo i za koliko para i privilegija. Radili su CIA ili BIA, svejedno.

U pomenutom intervjuu, Đilas je, takođe, rekao da se govornici na protestima određuju većinom glasova u opoziciji, ali ga voditeljka, njegova drugarica iz vremena B92 nije upitala, zašto je odbio odluku većine u opoziciji koja je odlučila da izađe na poslednje lokalne izbore. I ne samo to, i tada je optužio one koje izlaze da rade za režim ili Službu, i to u trenutku kad se oni, zajedno sa EU, bore za bolje izborne uslove koje sad više niko ne spominje. Danima smo gledali to prepucavanje i različite optužbe ko je od Vučića dobio više kovertom po glavi, oni koji su bojkotovali ili oni koji su izašli. Kako god, od toga se još ni jedni, ni drugi nisu oporavili.

I onda kad ih čovek posle svega pogleda na gomili, ponovo na nekom protestu ili skupu, gde glume nekakvo zajedništvo i razumevanje trenutka, dođe vam iz kože da iskočite, jer znate šta sledi.

Kako iz svega toga izaći? Pa pre svega tražiti odgovornost. Istu onu koju tražimo od vlasti. Vreme je da posle toliko evidentnih neuspeha i ugašenih protesta, jednom i opozicija položi račune ovom narodu, a ne da se preko svojih organizovanih botova ili neukih i polupismenih tapšača po društvenim mrežama obrušavaju na svakog ko ukaže jasno i argumentovano na sve što ne valja. A mnogo toga, svedoci smo, ne valja.

Možda je ključ u dijaspori koju na različite načine ignorišu i vlast i opozicija, jer znaju da im nisu naklonjeni. Uskoro će nas biti više u dijaspori nego u matici ako već nije. Red je da se tim ljudima omogući da na najlakši i najjednostavniji način glasaju u državama gde trenutno žive. Njihovi glasovi mogu odneti prevagu i jednim udarcem izbiti Vučiću mnogo puta korišćenog keca iz rukava, a ujedno i njega samog lišiti vlasti koja je ovu zemlju i ovaj narod dovela na ivicu opstanka.

Izlaza ima i iz ovakvog bezizlaza. Na nama je da ga pronađemo ako nam je iole stalo do ove države i naroda. Oni koji veruju da je izlaz u zatvaranju očiju i ćutanju na sve ono što se dešava u opoziciji, pravdajući to kako nemamo bolju, na pogrešnom su putu. Odavno. Vučić ih zato i čuva kao poslednji adut. Boljih nema.

Srđan Škoro